Grad, selo, more iliti nomadski život
Gradski, seoski, primorski, velegradski ili lokalpatriotski. Sve je to život. Najbolja kombinacija je sve po malo, mada, možda zvuči nemoguće. Svakojake su prepreke, izgovori, opravdanja koja bi nas odvratila od stapanja sa samim sobom bilo uz šum talasa, “dreku” automobila ili uz zov divljine u nekoj zabiti.
Bežim i od jednoličnog života i od problema, pa baš me briga šta vi mislite o tome. Ja bih, ako nemate ništa protiv, da promenim sredinu i “zakrečenje” u glavi od svakodnevne kolotečine. Meni bar sva rešenja stižu na točkovima, pa kako god se to zvalo. Ne dopustivo je stajati na jednom mestu i čekati da nešto padne sa neba, a još gore ne čekati ništa.
Živeti u pokretu, istraživanju i otkrivanju svega i svakoga. U stvari živeti nomadski i uklapati se u svaku sredinu, sa strahom ili bez. Nekoliko godina ili ceo život ne pripadati nigde, ni jednom gradu, ni jednoj sredini, pa to je tek neko umeće.
Donosim radikalnu odluku, apatični dremež mora se probuditi. Krećem na put odmah, pa kud puklo da puklo. Svaka promena je dobra, ako ništa bar ću saznati šta mi se ne sviđa, u krajnjem slučaju.
A šta je sa vama i vašim radikalnim odlukama? Samo bez dvoumljenja, molim.
u redu je da ja radim za tebe, ako već ne mogu biti sam svoj gazda. U redu je da me učiš kako treba zaslužiti platu i to navodno, kako kažeš, zahteva jako dug period od tri i više meseci.
A da li je u redu da ja svaki dan ustajem sa mišlju: jednog dana će se ipak isplatiti. (Ko čeka dočeka ili umre čekajući.)
Ok, prihvatam ponudu. Krećem od nule. Navodno svi su to prošli pa moram i ja da bih stigla do njihove pozicije. Svrstana sam u kategoriju tabula rasa, ampty space-a iliti prave neznalice, u prevodu kod nas, kategoriju volontera. Tako sebe i ubedim i kažem svom odrazu u ogledalu: nije to ništa loše. Međutim, iako imam neke ideje slične tebi mom nadređenom uvaženom poslodavcu ja ih ne mogu obelodaniti, jer ne može se tako olako uvažiti tuđe mišljenje jednog svežeg dođoša, neznalice, „tabula razice“.
Obrni okreni, svako volontiranje nekako zvuči kao humanitarni rad, kao da ti iz sažaljenja želiš da pomogneš toj „ugroženoj“ instituciji ili kompaniji, a oni opet tebi. Kao neki dobrovoljni uzajamni prilog. Mada taj dobrovoljni rad nije svuda ne plaćen kao kod nas. Na Balkanu neće da te plate neki mesec, dva, tri posle može doći ili otkaz ili honorarni dzeparac. Do pune pristojne plate ima da se načekaš i naradiš ili sam da pobegneš glavom bez obzira.
Ja kao novajlija koji je došao juče da doprinesem nečemu što je neko drugi za nekoliko meseci, godina. E pa neće moći! Ne mislim da sam jedino ja ta koja je olako savladala posao i da odmah treba da upadnem u prvi tim, ali jednostavno zašto ne ubrzavati proces ako se da ubrzati. Nismo li mi tako vekovima u nazad kaskali u mestu misleći da će nam se neko smilovati i odvesti nas u pravom smeru. Jedno je presudno: boriti se da što pre postaneš deo prvog tima, ma koliko to drugima smetalo. Ako treba pa i drugima u inat. Jer svako od nas može, samo je pitanje da li stvarno, iskreno hoće.
U svemu pa i ovde postoje dve strane, ako ne i tri. S toga, ima i nešto pozitivno u volontiranju. Ako svaki dan odlazim od kuće s mišlju da ću jednog dana možda i dobiti svoj „deo“ koji sam poštenim radom zaslužila, bolje odma da odustanem. Možda nije sve tako crno i belo. Postoje, u tim prvoligašima, i ljudi koji su se sami izborili za svoje radno mesto, ma koliko to zvučalo ne realno u vremenu kada nepotizam, partizam i ostale vezice rešavaju „mesta pod suncem“. Ustvari nikad ne možemo znati kakve sve ljude, znanja, iskustva, preporuke možemo sresti na putu ka svom budućem zanimanju. Kažu oni iskusniji koji su prošli najmanje deset vrsta poslova da na poslu jeste bitna plata, ali da najveća motivacija za ostajanje na poslu dolazi upravo od ljudi koji rade sa tobom, tj. od radnog okruženja.
