Photo blog KLIK KLAK

S obzirom da su danas moderni oblici ponašanja agresivnost, navalentnost  i drskost (bez imalo suptilnosti) ističemo misli našeg nobelvca, književnika i diplomate Iva Andrića o istom.

„Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.”

S takvima se ne vredi ni raspravljati, ni “ispravljati krive Drine”. Jedino rešenje je izbegavati ih. Andrić nas i ovde nije ostavio bez odgovora, pa je i o krivim Drinama ostavio zapis.

Naime, sve su Drine ovoga sveta krive i da se nikada neće ni ispraviti, ali nikada i ne smemo prestajati da ih ispravljamo. Međutim, kako piše Peščanik, pošto Andrić nije precizirao i kako da to radimo, svako se dovija na svoj način, zavisno od dometa pameti i moći. Ako se desi da je domet jedne veći od dometa druge, tim gore po pamet.

Sreda, 19. 2. 2014.

Tipično jutro. Budim se oko 8:30, izležavam se, gledam TV. Već deset sati nisam bila na Fejsu. Uzimam telefon. Konektujem se na komšijin WiFi (sorry komšo). Odlazim na svoju omiljenu stranicu. Nekoliko notifikacija, poruka. Otvaram sve redom. Ništa značajno. Listam News Feed. Glupost, nebitno, simpatično, zanimljivo. Zanimljivo! Naišla sam na neku vest koja me je naterala da skočim iz kreveta, upalim laptop i, onako krmeljava, fejsbučim k’o čovek. Pročitam ono što me zanimalo, shvatam da i nije bilo onako kako sam očekivala. Nema veze. Vraćam se na News Feed i listam objave svojih 600 frendova. Sve njih sam upoznala nekad u životu i većini sam makar jednom u životu rekla “ćao”. Majke mi! U svakom slučaju, listam tako i listam. Sve je toliko glupo i nebitno da je svaki pokret prstom preko kolutića miša uzalud potrošena energija. Najžešći su mi foto pozadine sa nekim patetičnim natpisom koji potiče iz najnovijeg turbofolk hita, a svaka druga napičena frendica ga ima. “Bio si poziv koji se ne odbija”. Avaj, mala izvrnuta torto!

Nađe se, tu i tamo, nešto kvalitetno i vredno pažnje. Sveukupni utisak popravljaju objave stranica zabavnog i naučnog tipa.
Realno, ništa od ovoga i nije veliki problem. Glupe objave nepoznatih prijatelja, uzaludno trošenje ATP-a (čak mi dobro dođe pošto jedem k’o krava) lako podnosim.
Ono što me najviše iznerviralo to jutro, kao i svako prethodno, su objave službenih stranica, portala ili čega već GradPrijedora, BanjalukaLive-a, InfoPrijedora, ... pi*ke materine i svih sličnih govana. Svaki naslov počinje sa “Mladić ubio ovoga”, “Devojku silov’o neko”, “Smrtno bolesno neko dete”, “Lopov opljačkao onoga”, “Poginuo ovaj, teško povređen onaj”, ... i sve to popraćeno prigodnim fotografijama, po mogućnosti direktno sa mesta nesreće. Čak i one, naizgled, lepe vesti sa naslovom tipa “U Prijedoru u prošloj godini rođeno X broj beba”, u tekstu kriju zamku “ali broj umrlih je X puta veći, pa nam je prirodni priraštaj u ku*cu ...Tako da ste se džaba rađali i porađali i muku mučili 10 sati i zamalo iskrvarili i umrli na ginekološkom stolu i džaba ste zaradili sepsu tokom carskog reza jer je Frozzini klima u operacionoj sali džaba radila jer je u bolnici prejebeno hlano jer....svejedno ćemo kad-tad izumreti kao vrsta”. Toliko o lepim vestima.
Javila mi se misao o deaktiviranju profila, ali sam brzo odustala od ideje (ako se to može nazvati idejom).
Samo sam okačila status u kome izražavam svoje nezadovoljstvo gorepomenutim. To mi je bilo dovoljno.

Da ne dužim više. Evo šta se dalje dešavalo, u kratkim crtama:

Zahtev za prijateljstvo. Nepoznat profil. Kad, javlja se frendica, sa svog NOVOG profila.
Ja: “Jovana, jesi to ti? Šta ti se desilo?” (Dok čekam odgovor, letim na njen stari profil – deaktiviran.)
Ona: “Jesam. Htela sam da napravim fejs koji će se meni sviđati.”

Klik!
Zapravo, nekoliko klikova. I sad sam u fazonu: “Danas mi je prvi dan na novom profilu i super se osećam ...”

Piše: Arijana Knežević

Mesec je visoko. Izašao sam iz Dubrovnika, ima tri sata. Prešao preko ogromnoga mosta. Gladan sam. Most je impresivan, ali posle sati hodanja, dve stotine auta koji mi nisu stali, osećam samo gorčinu, jer na njemu ne mogu stopirati. Danas sam pročitao Bukovskog, Bludnog sina. Sviđa mi se Bukovski. Sad razmišljam samo o tome, kad bi se pojavila neka pumpa, sa marketom, osećao bih se malo manje jadno. Ustvari ja pojma nemam zašto se zapravo osećam jadno, možda jadno i nije ta riječ koja mi treba. Ja sam u stvari razočaran, da, to je ta reč. U Hrvatskoj niko ne staje, ali baš niko i uopšte nisu gostoljubivi. Zaboravio sam da uopšte hodam, zaboravio bol u ramenima od teške torbe. Ah, Bukovski. U zadnjih mesec dana sam obuzet njime, nema Bog zna šta da se pročita od njega, nije genije kao Dostojevski, ali me obuzima. Možda me, kao i njega, užasava rad od osam sati, jednoličan. Žene često. Ljudi. Prija mi samom na ovom putovanju. Auta prolaze, zaboravio sam čak i da ih stopam. Čekam pumpu, ali vidim samo stene desno, liticu i more levo, asfalt napred i iza mene. Možda je i to dobro, ali meni treba pumpa ili mislim da mi treba. Neki dan, kad sam krenuo iz Herceg Novog, na putu nađem čajnu kobasicu, umotanu u beli papir sa cenom od 8.53 eura. Još je imam pola. Imam i čakiju. Bratovu, tupu, sa malom lampicom na alki. Treba mi pumpa, hleb. Moram ići, noć je već duboka, imam pola metra mesta između stena i puta, a rasvete – nema. Ne mogu više pisati. Napokon sam seo. Kada sam zadnji put pisao bilo je pola 9, sada je pola 12. Ne osećam noge, ali pijem pivo, sit sam, i dobro se osećam. Bilo bi sjajno da ja mogu bez nekog malera. Zub mi je pukao. Selo je predivno. Žao mi je što ne mogu ovde ostati zauvek.

Makarska. Otišao sam iz sela. Vraćam se na njega u mislima. Maleno selo, nekih 150 kuća. Sagrađene od belog kamena, načičkane oko male luke. Jedan supermarket, jedan kiosk, jedna pekara, dva restorana i maleni kafić sa šifrom za Wi-Fi „ja pop“. U luci sve jedrenjaci. Veliki jedrenjaci, mali jedrenjaci. Predivni su. Puno ima i drveća, ne znam koje je. Ali je maslinasto zeleno. Zavoleo sam selo. Spavao sam u nekom šumarku, uz obalu. Pored je bila katedrala, probudila me zvona, i predivan miris tog drveća. Sjajan način za buđenje. I tu sam čekao tri sata. Na kraju me povezao neki Splićanin. Dobar momak, proputovao pola sveta, zabavan. Puštao „Led Cepelin“. Kaže da će da dođe u Banjaluku, bio je nekada i svidela mu se. Počastio me je sokom i smokijem. U jednom trenutku, obojica smo skrenuli pogled sa ceste, gledali u neku prelepu curu koja je uz put čekala autobus. Bila je stvarno lepa, ali zbog nje zamalo da bude sudar. Žene ponekad imaju tu moć. Sad razmišljam kako ću kući. Iz Makarske me je trebao povesti neki čovjek, kojeg sam upoznao na stranici „tražim – nudim prevoz“. Ali, njegov telefon je isključen satima, a ja zaglavljen u Makarskoj. Odlučio sam. Idem autostopom i dalje. Putovanje je fino. Imam još nešto para, ima dobrih ljudi na svakom koraku, sit sam, napojen. 

Bugojno. Autobuska stanica. Dva psa i ja. Autobus mi je u pola 12, noć je, niko ne staje u ovo doba. Srećan sam što se vraćam kući. Vidio sam svašta, stekao veliko iskustvo, upoznao ljude, upoznao sebe. Dok sam putovao, razmišljao sam o putu, sada, pred kraj puta više razmišljam o onome što mi se desilo na tom putu. Sada, dok ovde sjedim na stanici, najviše razmišljam o porodici koja me je povezla do Bugojna. To me tera da razmišljam i o ostalima koji su učinili nešto za mene na ovom putovanju. Bilo je tu mnogo ljudi, teško ih se i setiti svih iako je prošlo svega dva ili tri dana. Ali mnoge moram pomenuti i ovde. Jedan Nemac sa ženom, na putu iz Makarske. Ne razume ni reč engleskog, a ja nemačkog. Uspeo je uhvatiti ime sela, odvezao me do njega, a kada sam izašao, okrenuo je auto i vratio se. Odvezao me dalje nego što je on planirao da ide. Jedna porodica iz Dalmatinskog Zagorja mi je objasnila sve o rimo-katoličkim crkvama i svetištima na okolnom području. Poljoprivrednici, a znaju čak i godine gradnje crkve ili dešavanja čuda itd. Stojim u Aržanu, par kilometara od granice Bosne i Hercegovine. Palac u vazduhu, a na kartonu natpis, velikim, podebljanim slovima, „BiH“. Jedna cura. Lepa. Sedi u autu na parkingu obližnjeg supermarketa i gleda u mene. Izlaze joj roditelji, sedaju i ona kreće. Ona vozi, i vidim kako pita roditelje da li da stane. Stala je. Ušao sam u „tojotu“, čovjek na prednjem sedištu i žena mu na zadnjem, imaju po 50 godina. Devojka koju godinu starija od mene. Malo pričaju. On je rekao da je doktor, one ništa. Kažu samo, voziće me do Bugojna. Hrvati su. Stajemo u Tomislavgrad, trebaju oni u supermarket. Čovek me odvodi u restoran i naručuje mi večeru, kaže da ću ih dugo čekati, pa da ne dangubim. Kada smo stigli u Bugojno, ostavili su me na autobuskoj stanici, da idem autobusom kući, već je ponoć i niko više ne staje autostoperima. Pružaju mi ruku, opraštaju se tiho. A u jednoj od tih ruka, 20 KM. Zašto, pitam tu ruku? Već ste mi platili večeru. Nek ti se nađe, daleko je Banja Luka. Šta ću. Zahvalio sam se i izašao iz tojote. Dobri ljudi i lepa cura odoše kući u svojoj tojoti. Mašem im. Malo pričaju, malo i pokazuju osećanja. Ne odmahuju.

Piše: Boris Mirolović

Da li će se ljudi malo opametiti posle ovih borbi sa nemilosrdnim rekama, pa manje koristiti svoje automobile, motore, reciklirati otpad? Hoćemo li manje zagađivati vazduh, čuvati svoje gradove, reke, prirodu, ozonski omotač? Ipak nisu nam se ove elementarne nepogode (kao ni one drugih vrsta, a poduži je spisak) desile preko noći.

Balkan se suočava sa kataklizmom, NASA objavljuje da se ledeni „plaš“ na Antarktiku ubrzano otapa i da će za oko 200 godina nestati priobalni gradovi ukoliko se stanovnici plenete Zemlje ne urazume. A to bi značilo nestanak Londona, Venecije, Holandije, Buenos Arijesa, Floride. Prema novijim istraživanjima čovečanstvo će, ipak, imati dovoljno vremena da uspori ove alarmantne klimatske promene. Opet je možda bolje reći za 10 godina će doći do pomenute katastrofe ne bi li nekako odreagovali pravim merama i na vreme, a ne u pet do dvanaest.

Šta je potrebno da se desi čovečanstvu kako bi se opametili, postali savesniji, čuvali i poštovali svoje okruženje? Pokušavam da stvorim sliku u glavi kako će biti kad se osuši sva ova voda u kojoj plivamo danima. To će verovatno izgledati ovako: osmeh na lice, opet kafica na reci, kuće suve, suva dvorišta, sve se vratilo starom, nekima pristigla pomoć, nadoknađene (manje-više) sve štete, osim one u ljudstvu (na žalost). Pa uskoro će leto, opet optimizam i skupljanje para za more. Opet plivamo u vodi“. Meni lično more kao da će se zgaditi jer ga imam upravo sad u aprilu i previše i to u sred Balkana, pa bih ga nazvala nekim, ni crnim ni mutnim, nego baš „braon-zemljanim morem“ jer takvo i jeste.

A kad dođe septembar, oktobar pa opet kiše, pa opet poplave. Alo ljudski rode, hoćemo li se opametiti i rešiti stvari kod kuće? Hoćemo li potpisivati peticije da naše pare od pdv-a i ostalih poreza idu za podizanje bedema reka koje nemaju isti ili ćemo to prepustiti nekom drugom i čekati da se stari rešavaju same. Pa hoće li nam neko drugi vraćati kamate od kredita kuća kojih više nema i ovih novih kredita koje smo primorani da podižemo i tako o boljem i sigurnijem sutra samo da sanjamo.

Jesmo li se dovoljno uplašili raznih sila koje su nam pretile, pa evo i priroda nam sad veoma strogo zapreti na svoj vrlo originalan način. Trebalo bi da se zapitamo hoćemo li život u strahu, blatu i čemeru ili neki život dostojan ljudskog roda, ako uopšte znamo kako on izgleda.

Za Boga miloga više, tolike fakultetske diplome koje skupljaju prašinu, nezaposlenost će biti još veća, al i pamet treba da nam prati tu stopu rasta. Ne, nismo glupi, nismo lenji i nismo nehumani jer smo pokazali kojom brzinom smo u stanju da se okupimo na više mesta i gradimo „džak-brane“ oko izlivenih rečnih korita.

Pa hajmo onda malo više da koristimo svoju pamet. Ali počnimo prvo od rekreacije i prvo od pojedinca, zašto da ne. U zdravom telu zdrav i duh. Bar u ime ovih žrtava ako ni za šta drugo, da koristimo bickl kao prevozno sredstvo i hajmo što je moguće više da recikliramo taj otpad koji ni rekama, zelenilu, a ni ovom već zagađenom ozonskom omotaču ne prija, to je sigurno! Ako vam, na primer, ne daju da vozite kola na plin, jer nije legalno, kao što su poznatom dečku koji je pokušavao isto u Pančevu, pa evo ga sad u belom svetu prodaje svoju ideju, pišite peticije, objašnjavajte narodu o lokalnim problemima i koja su moguća rešenja, a rešenja uvek postoje, pa će i ta peticija imati udela i to bez sumnje. Treba samo imati dovoljno dugo strpljenja i upornosti.

Ne, nismo svi jednaki to je zaista surova realnost niti ćemo ikada biti, ali opet želimo i da ostanemo u svojim zemljama i gradimo svoje sigurnije i „suvo“ sutra, i želimo da radimo al isključivo razmišljajući svojom glavom, a to ceo svet zna pa je krajnje vreme da dokažemo i to bolje sutra nama samima u „svom dvorištu“, a ne van njega.

Kao nada da se ove poplave neće ponoviti ni u septembru, ni iduće, ni za deset godina. Evo jednog od rešenja, a stručnjaci inžinjeri nek improvizuju u skladu sa našim uslovima, svakako izgleda vrlo jednostavno i ekonomično! Tri puta brže se montira nego postavljanje džakova, tačnije montira se mobilna ograda duž rečnih korita koja bi trebala da imaju prohodan pristup, a pre toga se u dna rečnih korita usade kamenja tačno kao na slici.

Poslednje pitanje: Hoćemo li ikada napredovati?

Osnivač bloga za "eTrafiku". 

Objavljeno na sajtu lista "eTrafika": http://www.etrafika.net/drustvo/32036-za-neko-sigurnije-sutra 

S' obzirom da ovih dana bubamare napadaju Balkan, mnogi mediji ishitreno pišu kako ih se treba otarasiti što jačim sredstvima za uništenje insekata. Pa se postavlja pitanje da li je to toliko alarmantno? Da li su bubamare toliko velike štetočine? I gde je ono verovanje da nam ove tufnaste crvene bubice donose sreću?

“Već nekoliko dana milionski rojevi bubamara opsedaju pojedine gradove u BiH, Hrvatskoj i regionu....”  možete pročitati i čuti u medijima. Predstavljene kao štetni insekti koji se uvlače u kućni nameštaj, odeću, zidove, pukotine.

Ove, ne mnogo moćne, bubice prvi put se pominju u kontekstu straha i bojazni da će nam naneti neku štetu koju eventualno nismo još iskusili drugim “nedaćama”.  Možda ljudski mozak mora konstantno da se plaši nečega i da se stalno preventivno bori protiv istog.

I kao nastavak vesti, naravno negde na pola informacije o bubama haračima da ne kažem “bubamaračima”, stoji  smanjivanje tenzije: “ipak su veterinari i dobro upućeni rekli da će bubamare otići čim zahladni”. Pa, zar se ove vesti plasiraju ne dobro upućenim kategorijama stanovništva najviše sklonijim manipulisanju ili uređivači vesti smatraju da su ova mala stvorenja toliko opasna da prete svojim pojavljivanjem.

Nekada je, da podsetimo "uplašene",  bubamara bila simbol sreće, pa kad slučajno sleti na nekog nesmotreno mu izmami  osmeh pun nade u neko bolje sutra.  Kažu  stariji ljudi, ne teraj je dok ona sama ne odleti. Tako i sada  u 21. veku ne razumem pomamu oko ničega.  Čak se u nekim krajevima smatra  da bubamare štite decu i donose zdravlje bolesnima. Dok ih ratari koriste i za biološku kontrolu  zaista štetnih insekata koji napadaju cveće i povrće, jer su sposobne da u poljima i vrtovima pojedu više od 200 istih. Zato ih smatraju korisnim, jer se hrane biljnim vašima.

I još neke informacije koje možda niste znali: bubamare žive duže od većine drugih buba svoje vrste. Odrasle bubamare obično žive od 3 do 9 meseci. Neke mogu živeti čak 2 ili 3 godine! Spadaju u tvrdokrilce, ali nisu neki letači.

Na svetu je gotovo 5000 različitih vrsta bubamara. U mnogim se državama smatra da bubamare donose sreću. Nisu opasne za ljude i nisu velike.

Na primer, u Srbiji se bubamara smatra srećnom bubom. Deca  i stariji se raduju kada je nađu ili kada im sleti na ruku ili odelo, pa pevaju: “Bubamaro, let, let, u široki svet, donesi mi pismo, videli se nismo, ja i ujka Paja još od prošlog maja”.

I u drugim delovima sveta se bubamara posmatra na sličan način, a zbog svoje lepe boje i šara veoma je čest motiv na igračkama, tkaninama, zavesima i ukrasima, pa i u video igrama.

Dovoljno je njen naziv sa engleskog jezika, “lady bug”, bukvalno prevesti i dobili ste jednu damu među bubama.

A kao zaključak:

Ministarstvo zaštite životne sredine početkom 2011. godine propisalo je visoke novčane kazne za ubistvo zaštićenih vrsta životinja i insekata, među kojima je i bubumara. Iako ubistvo ovih insekata u sopstvenom stanu nije kažnjivo, za ubistvo jedne bubamare predviđena je kazna od 15.000 dinara.

Da je čovek dete radoznalosti ne bi bilo kraja. Svakoga bi zapitkivao po sto, bezbroj puta neumorno se hraneći tuđim znanjem. Zašto odrasli nekada ne zapitkuju mlađe, pa i decu? Zašto samo decu sve interesuje?

Srećko Lazić, psiholog, objašnjava da je naša radoznalost proistakla iz naše unutrašnje težnje da nešto doživimo, osetimo, razumemo ili postignemo.

"Radoznalost je možda  najzdravija ljudska težnja. Ona je mera čovekovog psihofizičkog zdravlja i garant  efikasnosti da se nešto nauči i nečim ovlada. Ako imate radoznalost  koja vas  nosi kroz život na dobrom ste putu. Njome kontaktiramo stvarnost bez straha da ćemo biti onemogućeni ili povređeni”, ukazuje nam Lazić.

Razmišljam. U glavama, sad već odraslih, ljudi kao da uvek nešto upozoravajuće krcka kada treba da pitamo gde je ovo, šta je ono. Uvek je bolje praviti se da znaš i ako pojma beloga nemaš ili govoriti ne razumljivo, što je danas posebno popularno, jer nikad se ne zna možda ispadneš pametan. Što više stranih reči, poštapalica kako bismo svi u “fulu” prštali od apstrakcije i pameti.

“Ubiti u detetu radoznalost je pravi greh, jednako kao odseći mu ruku ili nogu, a to se dešava svakodnevno na očigled savesti društva. Tako dobijamo društvo osiromašenih ili izvitoperenih pojedinaca. Zašto  društvo sebe oblikuje na štetu i zajednice i individue? Iz jednog vulgarnog razloga, iz lakše kontrole ili upravljanja ponašanjem. Najpre roditelji, da bi lakše odgajali svoju decu, guše njihovu prirodnu radoznalost i kreativnost koja je tako neiscrpna  u prvih  pet-šest godina. A zatim dolazi školski sistem, pa ideološki  i religiozni sistemi i razni drugi  autoriteti. Svi insistiraju na jednoumlju i jednoobraznosti ponašanja, čak i osećanja. I smeh se zabranjuje na neki prećutan način”, citiraću Lazića.

Takođe, psihologija nas uči da je izvor radoznalosti ljubav prema  nekom biću, pojavi ili objektu, u kojoj postoji težnja da se postigne stanje jedinstva sa onim prema čemu pokazujemo zainteresovanost. Kada ljubav i radoznalost nisu sputavane postoji neprekidan tok harmonije pojedinca i njegove okoline. Iz takve harmonije cveta zdravlje, kreativnost, zadovoljstvo i inteligencija.

“U takvom stilu življenja, gotovo je postalo anahrono baviti se sportom radi lepote telesnog izražavanja, slikati sliku iz navale inspiracije i naročitih osećanja ili baviti se politikom radi najdublje ljudske potrebe da se pomogne dobrobiti građana. Takvi ljudi se smatraju naivnim, da ne kažemo budalama", komentariše Lazić. 

Ne znam za druge, ali ja i dalje imam potrebu i hoću da istražujem, da pitam, da saznajem sebe, svoj lom u sobi, druge jezike, kulture, ljude i njihove pedanterije, prirodu, ptice, kornjače, ma čitavu planetu. Ne želim uopšte da prestanem pustolovinu “čeprkanja” nepoznatog. Kažu poslovice: ne pitaj previše, ne kopaj previše, što manje znaš manje patiš, pazi da se ne opečeš.  Zar treba da sedim i da mislim “šbbkbb” (šta bi bilo kad bi bilo)?

Lepo se izrazio naš pomenuti psiholog, da su dubine ljudskog bića tolike, da je naivno verovati kako čovek sebe tako olako može istražiti i da se ljudi ne zanose kako sebe dobro poznaju.

Pokrenuti se, pomeriti se sa poznate tačke u nepoznatu ne znači ništa drugo nego promeniti ritam svakodnevnevnog koraka. A svaka promena je dobra, potvrdili su mnogi.

Pa zar bi i ptica bila toliko slobodna da leti samo iznad svog gnezda.