Da je čovek dete radoznalosti ne bi bilo kraja. Svakoga bi zapitkivao po sto, bezbroj puta neumorno se hraneći tuđim znanjem. Zašto odrasli nekada ne zapitkuju mlađe, pa i decu? Zašto samo decu sve interesuje?

Srećko Lazić, psiholog, objašnjava da je naša radoznalost proistakla iz naše unutrašnje težnje da nešto doživimo, osetimo, razumemo ili postignemo.

"Radoznalost je možda  najzdravija ljudska težnja. Ona je mera čovekovog psihofizičkog zdravlja i garant  efikasnosti da se nešto nauči i nečim ovlada. Ako imate radoznalost  koja vas  nosi kroz život na dobrom ste putu. Njome kontaktiramo stvarnost bez straha da ćemo biti onemogućeni ili povređeni”, ukazuje nam Lazić.

Razmišljam. U glavama, sad već odraslih, ljudi kao da uvek nešto upozoravajuće krcka kada treba da pitamo gde je ovo, šta je ono. Uvek je bolje praviti se da znaš i ako pojma beloga nemaš ili govoriti ne razumljivo, što je danas posebno popularno, jer nikad se ne zna možda ispadneš pametan. Što više stranih reči, poštapalica kako bismo svi u “fulu” prštali od apstrakcije i pameti.

“Ubiti u detetu radoznalost je pravi greh, jednako kao odseći mu ruku ili nogu, a to se dešava svakodnevno na očigled savesti društva. Tako dobijamo društvo osiromašenih ili izvitoperenih pojedinaca. Zašto  društvo sebe oblikuje na štetu i zajednice i individue? Iz jednog vulgarnog razloga, iz lakše kontrole ili upravljanja ponašanjem. Najpre roditelji, da bi lakše odgajali svoju decu, guše njihovu prirodnu radoznalost i kreativnost koja je tako neiscrpna  u prvih  pet-šest godina. A zatim dolazi školski sistem, pa ideološki  i religiozni sistemi i razni drugi  autoriteti. Svi insistiraju na jednoumlju i jednoobraznosti ponašanja, čak i osećanja. I smeh se zabranjuje na neki prećutan način”, citiraću Lazića.

Takođe, psihologija nas uči da je izvor radoznalosti ljubav prema  nekom biću, pojavi ili objektu, u kojoj postoji težnja da se postigne stanje jedinstva sa onim prema čemu pokazujemo zainteresovanost. Kada ljubav i radoznalost nisu sputavane postoji neprekidan tok harmonije pojedinca i njegove okoline. Iz takve harmonije cveta zdravlje, kreativnost, zadovoljstvo i inteligencija.

“U takvom stilu življenja, gotovo je postalo anahrono baviti se sportom radi lepote telesnog izražavanja, slikati sliku iz navale inspiracije i naročitih osećanja ili baviti se politikom radi najdublje ljudske potrebe da se pomogne dobrobiti građana. Takvi ljudi se smatraju naivnim, da ne kažemo budalama", komentariše Lazić. 

Ne znam za druge, ali ja i dalje imam potrebu i hoću da istražujem, da pitam, da saznajem sebe, svoj lom u sobi, druge jezike, kulture, ljude i njihove pedanterije, prirodu, ptice, kornjače, ma čitavu planetu. Ne želim uopšte da prestanem pustolovinu “čeprkanja” nepoznatog. Kažu poslovice: ne pitaj previše, ne kopaj previše, što manje znaš manje patiš, pazi da se ne opečeš.  Zar treba da sedim i da mislim “šbbkbb” (šta bi bilo kad bi bilo)?

Lepo se izrazio naš pomenuti psiholog, da su dubine ljudskog bića tolike, da je naivno verovati kako čovek sebe tako olako može istražiti i da se ljudi ne zanose kako sebe dobro poznaju.

Pokrenuti se, pomeriti se sa poznate tačke u nepoznatu ne znači ništa drugo nego promeniti ritam svakodnevnevnog koraka. A svaka promena je dobra, potvrdili su mnogi.

Pa zar bi i ptica bila toliko slobodna da leti samo iznad svog gnezda.