Jedna od nastarijih i napošrovanijih japanskih borilačkih veština, a danas i jedan od najpopularnijih borilačko-takmičarski sportova jeste džiu-džicu. 

Za sve ljubitelje ovog sporta, pitali smo Milana Savičića trenera JJK "MINOTAUR" iz Banja Luke, da nam objasni šta je džiu-džica, s obzirom da su upravo iz redova ovog kluba osvajači najsjajnijih Balkanskih, Evropskih i svjetskih medalja.

„Džiu-džicu (eng. Jiu-Jitsu), Džu-Džucu, Džu-Džicu ili Javara (nježan način, nježna nauka, ili nauka popusta) je japanska borilačka veština i obuhvata u prvom redu borbu bez oružja (udaranje i hrvanje) a u daljem i upotrebu oružja“, upoznaje nas Savičić sa ovim sportom i dodaje da se u drevno vreme koristila od strane japanskih ratnika-samuraja kada bi tokom borbe izgubili oružje.

Jedno od načela je preživiti napad od jednog ili više naoružanih ili nenaoružanih napadača koji koriste hladno ili vatreno oružje. Baš iz ovoga razloga džiu-džicu je do pre 15 godina bila dobro čuvana i tajna veština specijalnih policijskih i vojnih snaga širom svijeta a u velikoj se meri primjenjuje kao najefikasnija kod „ultimate fight“ boraca i takmičara. 

Kada je počeo ovaj sport da se razvija kod nas?

Milan Savičić: Ovaj sport se, mogu reći za Republiku Srpsku, počeo razvijati pre nekih 15 godina i iz dana u dan Savez RS broji sve više članova i klubova. Džiu-džicu je sport koji je u velikoj ekspanziji u Republici Srpskoj, Balkanu generalno, zemljama Evrope i svijeta. Kod nas konkretno trenutno postoji oko 10 klubova u RS kao i manji broj koji radi u FBiH. 

Koja je donja starosna granica, sa koliko godina nije kasno početi sa treninzima?

Milan: Donja granica u JJK "MINOTAUR" B.Luka za početak treninga je uzrast dece od 5 godina ali nam konstantno dolaze i starija deca, tinejdžeri ali i odrasli koji se ovim sportom žele baviti rekreativno.

Koliko ima naših sportista džiu-dica koji su svetski proslavljeni?

Milan: Što se tiče naših boraca na međunarodnoj sceni,  možemo se pohvaliti jer u našem klubu imamo osvajače najsjajnijih Balkanskih, Evropskih i svetskih medalja. 

Kako gledate na uspeh i 21 osvojenu medalju mladog Ognjena Glišića?

Ognjen Glišić je jedan od naših takmičara za kojeg mi kao treneri u JJK "MINOTAUR" B.Luka imamo samo reči hvale. I ove godine je pokazao da je vanserijski talenat na kojem se može mnogo raditi i u budućnosti će siguno doneti još puno medalja kako za klub tako i za reprezentaciju RS uz naravno njegov naporan rad.

Da podsetimo, ova mlada nada, svetski prvak u džiu-džicu, sa svojih 11 godinaima ukupno dvadeset medalja od kojih 15 zlatnih i pet srebrnih. Njegov je i  pehar za najperspektivnijeg takmičara godine. Trenira tri puta sedmično, a kad se priprema za neko veće takmičenje onda se i trenirg povećava. Za svetsko takmičenje u Bukureštu  trenirao je skoro svaki dan, čak i kod kuće. 

Kako nam je Ognjen rekao, nema idola, jer ne može biti neko drugi, pa nam je samim tim otkrio i tajnu svakog uspeha.

Da li mogu i odrasli da treniraju ovaj sport radi rekreacije ili je ovo isključivo takmičarski sport? 

Milan: Da. Ovim sportom se mogu baviti i odrasli jer je dćiu-džicu i sinonim za samoodbranu tako da je super stvar pogotovo za dame.

Kako motivisati ljude da se bave sportom danas?

Milan: Mišljenja sam da svaki roditelj treba odlučiti da svoje dete upiše u neku školu sporta jer će se njihovo dete kroz trenažne procese i druženje sa drugom decom pravilno razvijati kako u fizičkom tako i u psihičkom smislu pa je samim tim to i najbolja preporuka. 

S obzirom da je ovo japanski sport, koja filozofska misao prati džiudžicu majstore, imate li neku poruku mladima za kraj?

Milan: Neke od najmudrijih Japanskih izreka koje se odnose na džiu-džicu su: "Plači na treningu da bi se smijao na borilištu" i "Crni pojasevi su bijeli koji nikada ne odustaju od svojih vizija i snova". Zato nikad ne odustajte.

Pozivajući sve zainteresovane da postanu deo šampionskog tima, Milan Savičić uz sportski pozdrav i par djiuždjicu pokreta zahvalio se na razgovoru.

Autor bloga za http://mondo.ba/

Objavljeno na: http://mondo.ba/a537939/Sport/Ostali-sportovi/Placi-na-treningu-da-bi-se-smijao-na-borilistu.html 

Zbog nedovoljne psihofizičke zrelosti, nedovoljnog životnog i saobraćajnog iskustva, deca vrlo često nisu u mogućnosti udovoljiti visokim zahtevima saobraćaja. Svakog dana na putevima širom sveta gine oko 3.000 ljudi, od čega oko 500 dece. Deklaracija o pravima deteta kaže: "Čovečanstvo duguje detetu sve najbolje što može dati". 

Autorka bloga je istraživala na temu da li se i u  gradu na Vrbasu sprovode kampanje koje unapređuju bezbednost najmlađih učesnika u saobraćaju, s obzirom da je juče, 14. juna, počeo i Sajam za decu i porodicu, prvi sajam te vrste u Banjaluci.

Prema jednom istraživanju Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, deca, kao pešaci, najčešće stradaju: usled prelaska kolovoza van pešačkog prelaza, zadržavanja i igre na kolovozu, kretanja duž kolovoza, igranja uz kolovoz, naglog istrčavanja na kolovoz, i dr.

„Svi moramo dostići svest o značaju saobraćajnih nezgoda za društvo u celini. Mnoge zemlje su prepoznale činjenicu da se bezbednošću saobraćaja može upravljati, te se Republike Srpska  priključila aktivnostima iz Globalnog plana decenije akcije za bezbednost saobraćaja na putevima 2011-2020“, objašnjava Milenko Džever, dipl.inž.saobr., pri Agenciji za bezbednost saobraćaja Republike Srpske.

U svetu jeftine mere bezbednosti saobraćaja su odavno prepoznate kao dobar način da se kroz minimalna novčana ulaganja smanji rizik od nezgode prouzrokovane greškom čoveka.

Istraživanje sprovedeno u Engleskoj kao glavni uzrok nastanka saobraćajne nezgode odredilo je čoveka (95%), put sa okolinom (18%) i vozilo (6%). Zastrašujući su rezultati epidemioloških istraživanja koji su pokazali da u SAD svake godine od posledica zadobijenih povreda umre skoro 20.000 dece, a oko 30.000 postanu invalidi.

Đever navodi da Agencija za bezbednost saobraćaja Republike Srpske (ABSRS) sprovodi niz aktivnosti, u cilju unapređenje svih učesnika u saobraćaju a posebno ranjivih učesnika.

„Agencija u saradnji  sa ostalim subjektima bezbednosti saobraćaja, sprovodi kampanje u cilju podizanja sviesti o bezbednsoti saobraćaja, kao i o učešću dece u saobraćaju. S tim u vezi bezbednost dece u saobraćaju zavisi  od odgovornosti svih odraslih, bilo da su u pitanju vozači, roditelji, vaspitači, učitelji i dr.“, komentariše on i dodaje da vozači nisu samo dužni povećati oprez u blizini škola, vrtića, parkova, igrališta, voziti propisanom brzinom, već pratiti i pretpostaviti dečije postupke.

S ovim u vezi, lepo je rekao, škotski pedagog, Aleksandar Nil, (citiramo): „Od deteta ne treba tražiti da se suočava sa odgovornošću za koji nije spremno, niti ga treba opterećivati odlukama za čije donošenje nije dovoljno odraslo“.

Na pitanja šta se konkretno preduzima u Banjaluci na obezbeđenju bezbedosti dece u saobraćaju Đever nam obrazlaže da su Zakonom o bezbednsoti saobraćaja definisane zone škola u okviru kojih je nophodno primeniti posebne saobraćajno – tehničke mere. Takođe je i uloga lokalnih zajednica na rešavanju problema bezbednosti saobraćaja vrlo bitna, kao i da treba naglasiti da lokalne zajednice upravljaju svim lokalnim i nekategorisanim putevima, a samim tim i bezbednošću dece na tim putevima.

Kontradiktorno i vrlo začuđujuće jeste da su u većim, bogatijim zemljama jeftine mere bezbednsti saobraćaja postale standard za određene kategorije puteva, a kod nas njihova primjena nije ni u početnoj fazi. One podrazumjevaju: promene saobraćajnih znakova i oznaka na kolovozu (osnovna horizontalna i vertikalna signalizacija), oznake ivica kolovoza na stubovima u krivinama, signalizacija koja obavještava vozača  da se nalazi u zoni škole, uređaji koji očitavaju brzinu vozila u blizini znaka ograničenja brzine, izdignute ivične linije i td.

Svetski izveštaj o prevenciji povređivanja, izdat od strane Svetske banke i Svetske zdravstvene organizacije, alarmantno upozorava da će do 2020.godine fatalnost nezgoda na putevima porasti za 60%, što će se naročito osetiti  u slabo i srednje razvijenim zemljama.

Na primeru razvijenijih zemalja i njihovom sprovođenju kampanja u borbi za bezbednost dece u saobraćaju, u severnom Menhetnu se može videti da je u cilju prevencije saobraćajnog traumatizma kod dece 1988.god. donesen paket mera kojim su, s jedne strane, uvedena školska nastava o sigurnosti u saobraćaju i organizovani raznovrsni kulturni i sportski događaji u kojima su, pod nadzorom starijih, učestvovala deca. Paralelno s tim se, s druge strane, odvijala gradnja novih, od saobraćaja zaštićenih, igrališta. Ovaj program sprovođen je u trajanju od 5 godina, a rezultati istraživanja njegove efikasnosti posvedočili su o manjoj učestalosti smrtnih slučajeva u  saobraćaju.

 Gospodinu Đeveru je postavljeno i konkretno pitanje: koje su to kampanje  ili projekti koji će se sprovoditi u gradu na Vrbasu?

„Agencija u narednom periodu pored redovnih aktvnosti vezanih za početak školske godine, planira, a i aktivno radi na izradi projekata (koje će uključivati i radionice, predstave i sl)  i kampanja u cilju unapređenja bezbednosti dece u saobraćaju“, najvljuje on, kao i dešavanja ove tematike na predstojećem Sajmu za decu i porodicu u Banjaluci.

Povodom Sajma za decu i porodicu, koji se prvi put održava u glavnom gradu RS, tokom njegovog dvodnevnog trajanja, (14. i 15. juna), ABSRS zajedno sa Auto-moto savezom Republike Srpske, u dvorani Borik improvizovaće dečiju igraonicu sa posebnim osvrtom na bezbednost dece u saobraćaju.

Za kraj da podsetimo, kao najznačajnijim (samim tim trebalo bi i najsavesnijim) nosiocima prevencije u saobraćaju smatraju se: policija, porodica, škola i dr. vaspitne ustanove, centri za obuku vozača, sredstva javnog informisanja, zdravstvene i tehničke službe i td.

Upravo radi prevencije, nekih pet jednostavnih i osnovnih pravila za bezbedno kretanje dece u saobraćaju koje im treba neprestano ponavljati su: 1.stani; 2. oslušni; 3. pogledaj levo pa desno; 4. i tek kada nema vozila; 5. kreni.

Samoljepljivi tapet koji  iskusan tim oblikuje prema motivu koji Vi sami predložite ili izaberete među fotografijama koje vidite na facebook stranici: https://www.facebook.com/pages/Zidne-dekoracije-Wall-decor.

Samoljepljivi tapet se razlikuje od nalepnica, tj. stikera za zid jer se može ljepiti i na hrapave zidove, vrata i ostale površine i trajniji je. Takođe, Zidnih dekoracija/Wall dcor iz Banjaluke Vam omogućavaju da sami birati dimenzije i boju, kao i nijanse boje: sjajnu ili mat, što je ne moguće kod običnih zidnih nalepnica.

Ukoliko ste zainteresovani sva pitanja, predloge i nedoumice možete slati u inbox facebook stranice Zidne dekoracije/Wall decor (https://www.facebook.com/pages/Zidne-dekoracije-Wall-decor).

Zidne dekoracije se nalaze u Banjaluci, a dekor koji naručite je dostun u svim gradovima BiH, Srbije i Hrvatske, jer se porudžbine šalju na kučnu adresu ili po dogovoru sa naručiocem.

Da li će se ljudi malo opametiti posle ovih borbi sa nemilosrdnim rekama, pa manje koristiti svoje automobile, motore, reciklirati otpad? Hoćemo li manje zagađivati vazduh, čuvati svoje gradove, reke, prirodu, ozonski omotač? Ipak nisu nam se ove elementarne nepogode (kao ni one drugih vrsta, a poduži je spisak) desile preko noći.

Balkan se suočava sa kataklizmom, NASA objavljuje da se ledeni „plaš“ na Antarktiku ubrzano otapa i da će za oko 200 godina nestati priobalni gradovi ukoliko se stanovnici plenete Zemlje ne urazume. A to bi značilo nestanak Londona, Venecije, Holandije, Buenos Arijesa, Floride. Prema novijim istraživanjima čovečanstvo će, ipak, imati dovoljno vremena da uspori ove alarmantne klimatske promene. Opet je možda bolje reći za 10 godina će doći do pomenute katastrofe ne bi li nekako odreagovali pravim merama i na vreme, a ne u pet do dvanaest.

Šta je potrebno da se desi čovečanstvu kako bi se opametili, postali savesniji, čuvali i poštovali svoje okruženje? Pokušavam da stvorim sliku u glavi kako će biti kad se osuši sva ova voda u kojoj plivamo danima. To će verovatno izgledati ovako: osmeh na lice, opet kafica na reci, kuće suve, suva dvorišta, sve se vratilo starom, nekima pristigla pomoć, nadoknađene (manje-više) sve štete, osim one u ljudstvu (na žalost). Pa uskoro će leto, opet optimizam i skupljanje para za more. Opet plivamo u vodi“. Meni lično more kao da će se zgaditi jer ga imam upravo sad u aprilu i previše i to u sred Balkana, pa bih ga nazvala nekim, ni crnim ni mutnim, nego baš „braon-zemljanim morem“ jer takvo i jeste.

A kad dođe septembar, oktobar pa opet kiše, pa opet poplave. Alo ljudski rode, hoćemo li se opametiti i rešiti stvari kod kuće? Hoćemo li potpisivati peticije da naše pare od pdv-a i ostalih poreza idu za podizanje bedema reka koje nemaju isti ili ćemo to prepustiti nekom drugom i čekati da se stari rešavaju same. Pa hoće li nam neko drugi vraćati kamate od kredita kuća kojih više nema i ovih novih kredita koje smo primorani da podižemo i tako o boljem i sigurnijem sutra samo da sanjamo.

Jesmo li se dovoljno uplašili raznih sila koje su nam pretile, pa evo i priroda nam sad veoma strogo zapreti na svoj vrlo originalan način. Trebalo bi da se zapitamo hoćemo li život u strahu, blatu i čemeru ili neki život dostojan ljudskog roda, ako uopšte znamo kako on izgleda.

Za Boga miloga više, tolike fakultetske diplome koje skupljaju prašinu, nezaposlenost će biti još veća, al i pamet treba da nam prati tu stopu rasta. Ne, nismo glupi, nismo lenji i nismo nehumani jer smo pokazali kojom brzinom smo u stanju da se okupimo na više mesta i gradimo „džak-brane“ oko izlivenih rečnih korita.

Pa hajmo onda malo više da koristimo svoju pamet. Ali počnimo prvo od rekreacije i prvo od pojedinca, zašto da ne. U zdravom telu zdrav i duh. Bar u ime ovih žrtava ako ni za šta drugo, da koristimo bickl kao prevozno sredstvo i hajmo što je moguće više da recikliramo taj otpad koji ni rekama, zelenilu, a ni ovom već zagađenom ozonskom omotaču ne prija, to je sigurno! Ako vam, na primer, ne daju da vozite kola na plin, jer nije legalno, kao što su poznatom dečku koji je pokušavao isto u Pančevu, pa evo ga sad u belom svetu prodaje svoju ideju, pišite peticije, objašnjavajte narodu o lokalnim problemima i koja su moguća rešenja, a rešenja uvek postoje, pa će i ta peticija imati udela i to bez sumnje. Treba samo imati dovoljno dugo strpljenja i upornosti.

Ne, nismo svi jednaki to je zaista surova realnost niti ćemo ikada biti, ali opet želimo i da ostanemo u svojim zemljama i gradimo svoje sigurnije i „suvo“ sutra, i želimo da radimo al isključivo razmišljajući svojom glavom, a to ceo svet zna pa je krajnje vreme da dokažemo i to bolje sutra nama samima u „svom dvorištu“, a ne van njega.

Kao nada da se ove poplave neće ponoviti ni u septembru, ni iduće, ni za deset godina. Evo jednog od rešenja, a stručnjaci inžinjeri nek improvizuju u skladu sa našim uslovima, svakako izgleda vrlo jednostavno i ekonomično! Tri puta brže se montira nego postavljanje džakova, tačnije montira se mobilna ograda duž rečnih korita koja bi trebala da imaju prohodan pristup, a pre toga se u dna rečnih korita usade kamenja tačno kao na slici.

Poslednje pitanje: Hoćemo li ikada napredovati?

Osnivač bloga za "eTrafiku". 

Objavljeno na sajtu lista "eTrafika": http://www.etrafika.net/drustvo/32036-za-neko-sigurnije-sutra 

Ručno rađene dekupaž kutije, skulpture, pletiva, vešalice za nakit, 15. januara, obeležili su Retro-Etno izložbu, koja se po prvi put organizovala u Čačku.

“Ideja o izložbi ručnih radova rodila se spontano, kroz razgovor sa poznanicima. Veliki broj ljudi u gradu na Moravi se bavi nekim sitnim zanatima”, objašnjava Milica Zoranović, organizatorka izložbe i dodaje da je cilj Retro-Etno dana  da sva rukotvorstva, u što većem broju izađu iz svojih radionica i ugledaju svetlost dana.

Ko je posetio ovu nesvakidašnju izložbu u Ljubićskoj 19, mogao je da vidi koliko su Čačani kreativni i da , pored opšte apatije, nisu izgubili onaj stari autentični “duh” ka pravim vrednostima.

Najmlađa među učesnicima-izlagačima, Marija Nikolić, nada se da će ovakav Retro- Etno događaj zaživeti u načem gradu i koliko god je moguće pomeriti statičnost građana, kako bi postali “sami svoji mastajstori”, u beskonačnom čekanju da dobiju posao.

“Praviti, na primer ogrlice, mašnice, ukrase za salvetu, može onaj ko ima volje i talenta, al i strpljenja. Niko od nas ne može da se obogati od ovih radova, ali ne moramo ni da sedimo besposleni u kućama iako je većina učesnika visoko obrazovana”, sa smeškom Marija prenosi svoje iskustvo.

“Ovaj, može se reći, mini projekat je i dokaz da se ljudi sve više okreću starim zanatima i potvrđuje izreku koja ne zastareva: stvari napravljene od ruke su najdragocenije stvari”, istakla je Milica i najavila da se Retro-Etno rukotvorstava, zbog velike zainteresovanosti izlagača i posetilaca, mogu ponovo videti (na istom mestu) 13. i 14. februara, povodom Dana zaljubljenih. 

Da je pitanje ljudske sreće važno govore mnoge ozbiljne studije i naučna istraživanja širom sveta. Jedan od dokaza je Kraljevina Butan koja ima i Ministarstvo sreće.

U danima praznika, često se osećamo srećnim, jer je većina nas u krugu najbližih ljudi, pa to osećanje topline i radosti želimo nekako da prenesemo na sve druge. Upravo zbog toga nije ni preporučljivo ostajati sam za vreme praznika, kažu psiholozi. No, Butan se ozbiljno, na državnom nivou, bavi fenomenom ljudske sreće, što ni jedan sektor a kamoli čitavo ministarstvo neke balkanske države može i da zamisli.

Vlada Kraljevine Butan osnovala je, početkom XX veka, kategoriju „bruto nacionalne sreće“ kroz koju se ozbiljno bavi merama za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode. A stanovnici pomenute zemlje, na severu Indije i istočnom obodu Himalaja, su najsrećniji stanovnici u Aziji i osmi u svetu, prema istraživanju britanskog magazina Businessweek-a.

Ovo Ministarstvo sreće brine o sreći i duhovnom blagostanju svojih građana. Međutim, Butan nije jedini, još jedna zemlja je najavila osnivanje istog.

Na Gallup-ovoj (svetska grupa za istraživanje) rejting listi o sreći naroda u svetu, Venecuela je na četvrtom mestu, a ideju za osnivanje “Ministarstva vrhovne socijalne sreće” dao je pokojni predsednik Ugo Čavez u cilju socijalne zaštite  građana.

Bilo da se radi o duhovnoj ili socijalnoj sreći, ovaj fenomen koji je teško opisati običnim narodnim jezikom, svakako je vrlo bitan ako ne i ključan posebno u današnje vreme. S tim u vezi vredi pomenuti i Ričard Bransona, osnivača Britanske kompanije “Virgine group”, koji u svom tekstu “Šta je najbolje merilo uspeha? Sreća.”primećuje da dobro raspoloženi, srećni i duhovno stabilni ljudi stvaraju i materijalne koristi, jer su u stanju da prave ekonomski profit.

Možda bi trebalo prvo da se ozbiljno pozabavimo uzajamnom i pojedinačnom osećanju sreće, da bar iniciramo stvaranje nekih centara koji će se baviti ovom problematikom, motivisati radnike da sa osmehom dolaze na posao, a direktore i poslodavce da stvaraju zdravo radno okruženje, pa tek onda da razmišljamo o ekonomskom prosperitetu, koji nas (pojedine zemlje Balkana) u svakom slučaju zaobilazi.

Toliko mnogo tekstova postoji o ovoj temi, ali zainteresovanost o istoj je očigledno nepresušna. S toga, na zahtev čitalaca bloga Klik Klak, u narednim redovima otkrivamo još neke ljudske gestikulacije i njihova značenja.

Polazeći od nedavnog iskustva, pucketnje prstima u prisustvu drugih, vredno je svakog komentara. S tim u vezi, uvek se naježim  kada neko pucketa, tačnije "lomi" sopstvene prste. Pa sam se prvo zapitala da li to samo meni smeta i koliko je to uopšte pristojno. Naravno kad neko ponašanje počne da vas nervira, ono vas čak počne i pratiti. Prvo poznanik, pa onda šef i svi radnici. Kao da jedva čekaju samo mene da vide i da počnu da lome sopstvene prste. Grozno. I kada im skrenete pažnju  (izuzev šefa, jer on je „nedodirljiv i svemoćan“) nikakve vajde, vrlo moguće da će vam odgovoriti vrcavim pitanjem „zar ti to smeta?”. Al ne dajte se prevariti.

U stvari, kada vidite da neko pucketa zglobovima, što svakako postaje navika, imajte na umu da ta osoba možda traži pažnju i ništa više, kažu psiholozi. S druge strane, prema statistikama jednog istraživanja u SAD-u, 25 % Amerikanaca ima ovu naviku, najviše zbog stresa, jer kako ispitanici objašnjavaju taj zvuk i krckanje ih opušta. Da, možda trenutno. Svakako, lekari će vas upozoriti da ovu naviku ne izazivate jer možete, nepotrebno, rastegnuti zglobove vaših prstiju.

Sigurno ste videli i kada neko svaki minut prelazi rukama kroz kosu, što pored poznatog koketiranja, može značiti da se radi o ogorčenoj ili uznemirenoj osobi.

Još jedan, generalno prihvaćen kao “govor zavođenja“ koji može da zavara, jeste kad stavite ruke na bokove. Ako razgovarate s nekim sa ovakvim položajem ruku, pre ćete otkriti osobu koja je samopouzdana, dostupna, spremna na akciju i pregovaranje.

Mnogo je načina komunikacije sa ljudima, a neki od njih su pri samom upoznavanju ili rukovanju. Kada je naša ruka ispod, tj. prekopljena drugom znači da nam ta druga osoba automatski stavlja do znanja da smo u podređenom položaju i da nam treba zaštita. To često primenjuju i političari, posebno predstavnici  „velikih“ i „malih“ zemalja, kada žele da pokažu ko je kome potrebniji ili ko je nadmoćniji.

Tapkanje po ramenu, takođe, je jedan od pokazatelja dominacije, kao potvrda posle rukovanja da je ipak nečija „reč“ poslednja.

U posovnom svetu i na javnim nastupima dosta se pažnje usmerava na položaj ruku i gestikulaciji pri držanju govora. Ako vrhovi prstiju doodiruju jedni druge na suprotnim rukama, tzv. piramida, u najavi je neko složeno razmišljanje u potrazi za objašnjenjem. Isti položaj prstiju samo okrenuti prema napred dosta može reći o nekome na prvom sastanku ili razgovoru za posao. Reč je o samostalnom, sigurnom i hrabrom “pregovaraču”.

Često nam se dešava da na nekim dosadnim predavanjima, kada nekoga slušamo rukama podupremo bradu i pravimo se da upijamo svaku reč. Međutim, odajući utisak da nam je dosadno ili da smo umorni, možemo uvrediti sagovornika. Slično je i sa rukama u džepovima jer se tako predstavljamo kao osoba koja je nezainteresovana i ne baš spremna na akciiju.

Dok se glađenje brade kod muškarca može protumačiti kao ozbiljnost, češanje po vratu odaje utisak nepoverljivog i sumnjičavog sagovornika.

Kao pri svakom poslu kada isti privodite kraju, nekad slučajno (baš kao i autor ovog teksta) protrljate dlanove, što bi nekom skrivenom posmatraču možda značilo da ste uspešno završili svoj posao i sa pozitivnim ishodom.

Da li ste svesni šta sve znači govor vašeg tela? Samo obratite pažnju na način na koji gestikulirate dok sa nekim razgovarate, da li puno mašete rukama, mnogo trepćete, sedite skrštenih ruku ili  neprekidno pipkate svoju kosu i možda saznate do sad skrivene znake vaše ličnosti.

Tačnije, svako od nas ima neke svoje uobičajene „gestikulacije“, kao na primer, način na koji sedi, stoji, drži ruke, prste i tako dalje. Psihologija je i ovde nezaobilazna.

Pa saznajemo, da ukoliko sedite, kako bi se u narodu reklo, „skrštenih ruku“ odajete utisak zatvorene, rezervisane i nepoverljive osobe, stvarajući nevidljiv neprobojni zid kao zaštitu od drugih. To se kao bumerang  može vratiti, pa ne čudi ako sagovornici počnu da se “ograđuju” i postanu isto tako rezervisani i zatvoreni prema vama. Čak postoji mišljenje da takav položaj ruku zadržava konstantno istu energiju tela koja vremenom postaje negativna i tako je vrti u krug. S toga tu energiju, kažu zagovornici ovog mišljenja, treba pustiti da ode tako što jednostavno raskrstite ruke.

Zatim, ako prilikom razgovora sa ljudima ili na intervjuu za posao mahinalno uhvatite svoj vrat, stvarate sliku osobe koja je nesigurna u sebe i traži neki oslonac. Tako i mogućnost da dobijete posao svakako slabi.

Pipkate li često kosu dok razgovarate sa nekim? Da, opet problem. Ili ste nervozni ili vam je dosadno, a možda ste jedna velika maza. Ah, kako li to izgleda u očima drugih, pogotovu poslovnih ljudi, bolje i ne  zamišljajte već jednostavno porazmislite da li ste to zaista vi.

Ispravljena ili pogurena leđa, o tome kakav utisak daju i bake znaju. Šalu na stranu. Možda vam učenje ne ide baš glatko ili koncentracija znatno slabi, a leđa nikako da se isprave, jer sila zemljine teže je čudo. Probajte da vam brada uvek bude paralelna sa ramenima. Rezultati će, kakve god želeli, sigurno biti bolji ili ako ništa drugo, pozitivna energija je na pomolu.

Možda niste znali ali većina ljudi trepne između 8 i 21 put u minutu, ali  to ne znači da je normalno da stalno trepćete. U ozbiljnim i za vas značajnim situacijama pokušajte da ne trepćete puno jer možda osoba koja vas sluša zna ova psihološka značenja govora tela, pa vas doživi kao lažljivca ili tremaroša.

I za kraj malo da pomenemo i one o kojima svi vole nešto da čuju. Poznata slika Obame kako sedi podignutih nogu na stolu, primer je osećaja sigurnosti, al i opuštenosti. Probajte isto to sa podignutim rukama iznad glave i pritom zamislite još da ste predsednik SAD-a. Šta sve um može da projektuje u sopstvenoj glavi niste ni sanjali. Još ako pozovete nekog iz vašeg radnog okruženja da vas poseti u tom momentu, efekat  je u potpunosti ostvaren. A  motiv i energija da realizujete neke ideje neizostavno će porasti i pretvariti vas u sigurniju i samouvereniju osobu koja odlično vlada svakom sitacijom.

Kortizol je hormon koji stvara nadbubrežna žlezda da bi se organizam mogao nositi sa stresom. Tako da koliko god traje stres, luči se ovaj hormon.

Pisac Robin Šarma (u knjizi „Kaluđer koji je prodao svoj ferari“) kaže da se ljudski mozak bavi sa nekoliko hijada misli u toku dana, od kojih je više od pola misli iz prethodnog dana. Šta to govori?  Pregršt dnevnih obaveza, pa i onih najsitnijih briga, učiniće ne samo da se i sledećeg dana osećate zabrinuto i stresno već će vaše nadbubređne žlezde lučiti sve više kortizola, da ćete na kraju pozvati pomoć doktora specijaliste.

Kako se to ne bi desilo, kao preventivu, možete potražiti rešenje kod više doktora i istraživača.

Kao primer, doktor Ričard Vinštajn, autor knjige „Stres-efekt”, otkriva nekoliko metoda da obuzdate kortizol. Između ostalog, on savetuje da, kada ne možete da utičete na spoljne stresove, možete da se pridržavate plana koji će vas za samo dve nedelje učiniti smirenijim, srećnijim, zdravijim i jačim.

Prema njegovim istraživanjima, trebalo bi: izbaciti pohovane i pržene namirnice, keks i ostale proizvode od skroba, a okrenuti konzumiiranju voća, povrća, mahuna i žitarica. Zatim, jesti što više kalcijumaa, magnezijuma i cinka. I svoje probleme ne zadržavati u sebi već sve reći naglas, po mogućstvu, poverljivom prijatelju.

Međutim, ima i drugih koji su istraživali ovaj "neumorni" hormon, pa otkrili i neke pozitivne strane istog.

Tačnije, kao što uvek postoji neka sreća u nesreći, tako i veći nivo kortizola ima i neka pozitivna dejstva.  Prema nekim istraživanjima  ovaj ludi hormon povećava seksualnu želju. S toga, možda ova vrsta “rekreacije” ima pozitivan učinak i na kortizol.

Neizbežan podatak o važnosti ovog hormona stresa, jeste da se on pominje na mnogim svetskim debatama i prezentacijama. Tako Amy Cuddy, socijalni psiholog (poznata po istraživanjima o stereotipima, diskriminaciji, emocijama, neverbalnom ponašanju, moći, kao i o efektima socijalnih uticaja na nivoe raznih hormona), govori o tome kako je “govor tela” (način na koji gestikuliramo) blisko povezan sa nivoom testosterona i kortizola u mozgu, a koji je dalje povezan sa našim šansama za uspeh.

Ako imate poseban ukus koji je teško zadovoljiti pogotovo ako je u pitanju kutak u kojem spavate i svakodnevno boravite, latite se alata i postanite sam svoj majstor. Jedan od njih je i Esad Ibrahimović (23) iz Živinica, koga smo pitali da nam otkrije tajne u pronalaženju zanimljivih ideja za pravljenje nameštaja i dekoraciju sopstvenog doma.

Ukrasi za cveće, poput limenih leptirića, drvene klupe i stolice, saksije od starih guma za kola, police za knjige, kameni držači za cveće, makete kuća, fontane od kamena, samo su neke od rukotvorina ovog vrednog i maštovitog momka, koji je prepoznatljiv po “paroli”- uradi sam.

“Ovim poslom se bavim od malih nogu. Imao sam sreću što mi je deda, koji je bio odličan majstor u pravljenju alata, sehara, starih kovčega,  preneo tehnike ovog starog zanata, te nisam morao da učim sa interneta”,  priča Ibrahimović, ističući prednosti svetske globalne mreže, nazvavši je “čudom današnjice”.

Za ovaj posao najbolji su prirodni materijali i predmeti koji u sebi imaju što manje hemije. Drvo i kamen su idealni. Iako je pomenuti majstor-umetnik ovaj zanat naučio od svog dede, savetuje početnicima da na internetu mogu naći milion saveta, uputa, slika i objašnjenja kako napraviti neki predmet.

Međutim, mladi, na žalost, nisu zainteresovani za “majstorstvo po kući”, a volja ako ne manjka, ne treba je sputavati. Jer svako se može oprobati u pravljenju ili običnoj obradi starih predmeta od drveta. Podstičući druge, naš sagovornik je objektivan, pa kaže da bez ljubavi prema ovoj “umetnosti” ne vredi počinjati. 

“Za mene je ovo hobi i ne volim da prodajem napravljene predmete, već da poklanjam. Izuzeci su kad mi ljudi naruče, na primer drvenu klupu, to već ne mogu da ne naplatim. Takođe, i material koji nabavljam je skup”, skromno, poštujući svoj talenat i rad, priča Esad i dodaje da nema neku posebnu radionicu, već da radi gde god ima slobodnog prostora, u kući ili dvorištu.

Kad vidite dela ovog mladića, pomislite na neki magični štapić. Prepoznavši naš radoznali pogled, otkriva nam da pravljenje jednog predmeta zavisi i od vrste i od materijala istog, ali da je u suštini jedan dan dovoljan za sve svoje ideje koje želite realizovati kroz ovo rukotvorstvo.

Sve što može da iskoristi od materijla i od starih predmeta pada u Esadove ruke na preradu i dalje ukrašavanje istih. Znači, za konkretno služenje svrsi, ne kupeći prašinu u podrumima i ostavama, što je još jedna od mnogih koristi u bavljenju ovim poslom.

On je u ovom poslu veoma dobar, potvrđuju mnogi, a pored toga što se bavi i pčelarstvom, još i trenira MMA (mešavina više borilačkih veština), odlučio je da se obradom i preradom starih predmeta bavi do kraja života. Sad, šta ćete vi uraditi i kako ćete se dokazati u ovom majstorstvu, vreme će pokazati.

Kao primer, možete ovo rukotvorstvo shvatiti kao čitanje knjiga, koje možda najbolje posluži za relaksaciju, a ujedno i za dobijanje pohvala od ljudi za sve što napravite, a što između ostalog utiče i na samopouzdanje.

autor bloga za Sanmagazin (www.sanmagzin.com)

Čačak, Priština, Novi Sad, Beograd, Banjaluka, Rim, Spoleto, Peruđa, Beč, Njujork,  samo su neki od gradova u kojima je svirao i dobijao inspiraciju za ono što danas radi.

Marko Zoranović, poznat  kao Markoo - violina i di džej,  nema kafane u kojoj nije svirao u gradu na Vrbasu . Ali kad se seti svog početka u rodnom Čačku, najviše zasluga daje majci koja je danima išla u muzičku školu i razgovarajući sa direktorom odvraćala sina da ne napusti istu, tačnije da ga ne izbace, jer nije hteo da vežba, niti ga je muzička škola zanimala. Međutim, stvari su se posle 5-6 godina promenile i Markoo samoinicijativno odlazi u BG i upisuje srednju muzičku na odseku za violinu, koju,  na žalost, nije završio.

Danas, nastupajući sa nekoliko bendova, u nedostatku vremena, ovaj mladi profesionalac, ne može da ispoštuje  sve muzičare koji ga zovu da svira sa njima. Koliko je zauzet, al i svestran umetnik, “govori” i njegov indeks sa Arhitektonskog fakulteta u Banjaluci koga je, takođe, zapostavio.

Markoo je veliki improvizator i često nastupa sam, stvarajući i ukrašavajući ideju koja, ne retko, nastaje i na samom stejdžu. Tako su između ostalih nastale i njegove najnovije pesme “Tell me now” i  “Save me”, koje možete preslušati na “iTunes”, “SoundCloud” ili na “Reverbnation” (http://www. reverbnation.com/markoo kao i ostala Markova izdanja).

Zanimljivo je da je “Tell me now” snimio sa Božanom Radoš (koja redovno nastupa, u gradovima u BiH, sa bendom “Kul bo” iz Kozarske Dubice) i da su stihovi koje ona peva nastali u autobusu na putu između Kozarske Dubice i Banjaluke.

“Neke autorske pesme povremeno sviram i na svojim nastupima, jer me ljudi (koji su iste čuli kod mene u studiju) stalno pitaju kada ću ih promovisati na nekom od Banjalučkih radija ili u klubovima”, govori  Markoo, otvarajući vrata svoga studija u Banjaluci i puštajući nam jednu od pomenutih pesama.

U suštini, muzički pravac ovog nesvakidašnjeg umetnika, je mešavina  (deep) haus, r & b, pop, funky, nu disco, soul – a. Teško je reći, kako neko kao Markoo može da opstane i da se probija u okruženju koje nema puno sluha za performans koji se jedino može čuti na ulicama i klubovima svetskih metropola.

“Možda je glupo porediti, ali na primer Dub Fx radi sličan koncept po gradovima Evrope i sveta”, sa optimističnim i borbenim duhom, objašnjava on.

Inače, Markoo je nastupao u Italiji, Njujorku (u La mama-Brodvej teatru sa osam  instrumenata i dobio, u jednom od najvećih svedshih gradova, pohvale publike), Beču i mnogim “širokim” mestima, pa se možda oproba i u saradnji sa njemu sličnima kao što je Dub Fx i ostali muzički geniji novog vremena.

Markoo-ve nastupe, nova izdanja i sve što vas zanima u vezi sa pomenutim muzičarem, producentom možete pratiti na njegovoj fb stranici: https://www.facebook.com/pages/MARKOO/133979194773

Autor bloga za "Sanmagazin" (http://www.sanmagazin.com/zabava/item/2096-dj-markoo-arhitekta-nesvakidasnje-muzike) 

 

  

Kao i prethodni sagovornici i Jelena nam je svojim iskustvom potvrdila da ručna radinost ima sve izglede za uspeh na tržištu, ali razlog zbog kojeg je ovaj stari zanat zapostavljen jeste nesigurnost i neinventivnost samih rukotvoraca.

 

 

"Cene dečijih trakica se kreću do 5 KM, rajfove naplaćujem po 6, satiće po cijeni od 10-15 maraka, a kutije za nakit rađene dekupaž tehnikom su do 10 KM", skromno Milana otkriva svoj kutak i objektivno ističe, pred kraj razgovora, da se usled nedostatka posla u državi dosta ljudi okrenulo ručnom radu, ali da to i koči prodaju jer ne mogu svi priuštiti sebi komad istog.

Malo privatno preduzetništvo je danas, u vremenu kada retko ko hoće da nas zaposli za platu dostojnu čoveka, sve popularnije. Da li će u budućnosti svaki hobi prerasti u sopstveni biznis ili je to pod moranje i da li se otvaraju vrata davno zaboravljenim zanatima, otkrivamo u tri dela kroz iskustva i radionice pojedinih krativaca.

Prvo smo dobili odgovore od osnivača "mini radionice"- "Tajna mašte".

Jelena Jovičić (30) i Aleksandra Kompar (30) iz Brčkog, pre dve godine počele su da prave nakit iz hobija, koji, kako one potvrđuju, ima mogućnosti da preraste u mini biznis.

“Sve je počelo iz dokolice i iz želje da na kreativan način utrošimo svoje vreme. Sad da li je to hobi ili mini biznis teško je to reći jer je linija između toga jako tanka, s obzirom da prodaja našeg nakita ide uzlaznom putanjom”, objašnjava za Klik Klak Jelena Jovičić.

Iako “Tajne mašte” još uvek nemaju rešeno pitanje radnog prostora, njihova radionica je njihov životni prostor, pa se perlice i glina mogu naći na krajnje neočekivanim mestima kuće, što najteže pada članovima njihovih porodica i od istih zahteva najviše razumevanja.

Do materijala za ručne radove se generalno teško dolazi, jer su radnje repromaterijala kod nas skupe pa se sve svodi na naručivanje sa raznih internet prodavnica, koje su za naše uslove još uvek nepristupačne.

“Međutim, kada završimo sa nabavkom i dobijemo materijal u svoje ruke tad nastaje čarolija i prelazak u jedan drugi svet bez briga, problema i sive svakodnevice. Što duže traje pravljenje jednog komada nakita to je on za nas cenjeniji. Za minđuše od perlica potrebno je bar dva sata a za minđjuše od polimerne gline jedan dan”, sa osmehom, upadajući jedna drugoj u reč, dodaju  Jelena i Aleksandra.

I za kraj našeg razgovora, one preporučuju da ne treba gubiti nadu, već biti istrajan, jer kod nas ručni rad doživljava ekspanziju. I da je za isti potrebno mnogo truda i ljubavi.

“Po našem mišljenju perspektivu i šansu za uspeh imaće oni koji se budu dovoljno trudili, odnosno oni koji budi prema rukotvorinama gajili najveću ljubav, jer je jedino ljubav neiscrpan izvor kreativnosti i ono sto ljudi prepoznaju i cene u svakom ručnom radu”, zatvarajući vrata "Tajne mašte", rekle su Jelena i Aleksandra.

S' obzirom da ovih dana bubamare napadaju Balkan, mnogi mediji ishitreno pišu kako ih se treba otarasiti što jačim sredstvima za uništenje insekata. Pa se postavlja pitanje da li je to toliko alarmantno? Da li su bubamare toliko velike štetočine? I gde je ono verovanje da nam ove tufnaste crvene bubice donose sreću?

“Već nekoliko dana milionski rojevi bubamara opsedaju pojedine gradove u BiH, Hrvatskoj i regionu....”  možete pročitati i čuti u medijima. Predstavljene kao štetni insekti koji se uvlače u kućni nameštaj, odeću, zidove, pukotine.

Ove, ne mnogo moćne, bubice prvi put se pominju u kontekstu straha i bojazni da će nam naneti neku štetu koju eventualno nismo još iskusili drugim “nedaćama”.  Možda ljudski mozak mora konstantno da se plaši nečega i da se stalno preventivno bori protiv istog.

I kao nastavak vesti, naravno negde na pola informacije o bubama haračima da ne kažem “bubamaračima”, stoji  smanjivanje tenzije: “ipak su veterinari i dobro upućeni rekli da će bubamare otići čim zahladni”. Pa, zar se ove vesti plasiraju ne dobro upućenim kategorijama stanovništva najviše sklonijim manipulisanju ili uređivači vesti smatraju da su ova mala stvorenja toliko opasna da prete svojim pojavljivanjem.

Nekada je, da podsetimo "uplašene",  bubamara bila simbol sreće, pa kad slučajno sleti na nekog nesmotreno mu izmami  osmeh pun nade u neko bolje sutra.  Kažu  stariji ljudi, ne teraj je dok ona sama ne odleti. Tako i sada  u 21. veku ne razumem pomamu oko ničega.  Čak se u nekim krajevima smatra  da bubamare štite decu i donose zdravlje bolesnima. Dok ih ratari koriste i za biološku kontrolu  zaista štetnih insekata koji napadaju cveće i povrće, jer su sposobne da u poljima i vrtovima pojedu više od 200 istih. Zato ih smatraju korisnim, jer se hrane biljnim vašima.

I još neke informacije koje možda niste znali: bubamare žive duže od većine drugih buba svoje vrste. Odrasle bubamare obično žive od 3 do 9 meseci. Neke mogu živeti čak 2 ili 3 godine! Spadaju u tvrdokrilce, ali nisu neki letači.

Na svetu je gotovo 5000 različitih vrsta bubamara. U mnogim se državama smatra da bubamare donose sreću. Nisu opasne za ljude i nisu velike.

Na primer, u Srbiji se bubamara smatra srećnom bubom. Deca  i stariji se raduju kada je nađu ili kada im sleti na ruku ili odelo, pa pevaju: “Bubamaro, let, let, u široki svet, donesi mi pismo, videli se nismo, ja i ujka Paja još od prošlog maja”.

I u drugim delovima sveta se bubamara posmatra na sličan način, a zbog svoje lepe boje i šara veoma je čest motiv na igračkama, tkaninama, zavesima i ukrasima, pa i u video igrama.

Dovoljno je njen naziv sa engleskog jezika, “lady bug”, bukvalno prevesti i dobili ste jednu damu među bubama.

A kao zaključak:

Ministarstvo zaštite životne sredine početkom 2011. godine propisalo je visoke novčane kazne za ubistvo zaštićenih vrsta životinja i insekata, među kojima je i bubumara. Iako ubistvo ovih insekata u sopstvenom stanu nije kažnjivo, za ubistvo jedne bubamare predviđena je kazna od 15.000 dinara.