Photo blog KLIK KLAK

Od brojnih anegdota koje se vezuju za našeg čuvenog pisca (diplomatu, začetnika retorike u Srbiji) teško je izdvojiti samo jednu. Zbog toga će redakcija bloga  Klik Klak u nastavcima objavljivati po jednu njegovu doskočicu, jer su zaista vredne pomena i podsećanja kako se vešto može koristiti srpski jezik, a u diplomatske svhe posebno.

Naime, Branislav Nušić nazvao je jednu ženu kravom, a ona se uvredila i odlučila da ga tuži.

Sudija mu je odredio novčanu kaznu koju je on naravno platio. 
Pre nego što su se razišli - on je upitao sudiju:
Kada bih ja kravi rekao da je gospođa, da li bih i tada bio kažnjen?
Naravno da ne biste bili kažnjeni u tom slučaju - odgovorio je sudija.
Doviđenja, gospođo - odgovorio je Nušić i napustio prostoriju.

Nastaviće se ... 

Kako Bugarska afirmiše svoju zemlju? Da li "lude" ideje mogu poboljšati turizam i priliv u kasu? Da.

Bugarski građevinari dokazali su to sagradivši kuću naopačke, sa obrnutim krovom koji je "prilijepljen" za zemlju umjesto da gleda ka nebu.

Neuobičajne ideje nisu nove u ovom delu Bugarske budući da je u selu Lešen već izgrađena kuća od gline "Kremenko" u kojoj se može noćiti. 

Pored Bugara, ovakve se atrakcije mogu videti u Kini, Nemačkoj, Poljskoj. 

Szymbark, Poljska 

Hitibu, Nemačka

Fengjing, Kina 

Izvor: Agencije 

Naučnici tvrde da kreativni ljudi  imaju veće šanse da obole od šizofrenije i bipolarnih poremećaja.

Prateći približno 35.000 ljudi, naučnici su otkrili da kreativci imaju čak 25 odsto veće predispozicije za mentalno oboljenje.

Naučna studija otkriva da pisci, muzičari, slikari i plesači imaju veće šanse da budu nosioci genetičkih varijacija od ljudi u profesijama za koje se smatra da uključuju manje kreativnosti, poput farmera, fizičkih radnika ili trgovaca.

Kari Stefanson, osnivač i generalni direktor kompanije "Dekode" sa sjedištem u Rejkjaviku, ističe da istraživanje ukazuje na čestu biološku vezu između mentalnih poremećaja i kreativnosti.

"Kreativnost podrazumjeva različit način razmišljanja. A kada smo drugačiji, postoji tendencija da budemo označeni kao čudni, blesavi, pa čak i ludi", navodi Stefansona.

Izvor: Agencije 

Da su neke zemlje kolko tolko pošteđene krimina pokazuje i skorašnji događaj.

Nakon 50 godina na škotskom ostrvu Kana, 17. juna, zabeležen je prvi zločin - neko je iz prodavnice ukrao novac iz blagajne, šest vunenih kapa i nekoliko kozmetičkih proizvoda.

Lopovi su ispraznili police sa slatkišima, kafom, baterijama i sličnim proizvodima. 

Vlasnicu trgovine najviše je uzrujalo to što je neko ukrao šest vunenih kapa koje je ručno izradila i prodavala u dućanu.

Meštani decenijama nisu zaključavali vrata na kućama niti na drugim objektima, a sada strahuju da će morati to da rade - navode lokalni mediji. 

"Na žalost, to znači da ćemo morati zaključavati vrata trgovine preko noći", rekla je vlasnica iste i dodala da su je ostavljali  otvorenom samo zbog ribara kako bi se mogli poslužiti Wi-Fi-jem i kupiti sve što im je potrebno dok su se odmarali na našem ostrvu. 

Poslednja krađa na ovom ostrvu sa dvadesetak imanja desila se 1960-ih godina kada su ukradene drvene građevinske ploče. 

Izvor: Agencije 

Učenik iz Engleske otkrio je planetu udaljenu 1.000 svetlosnih godina od Zemlje dok je bio na praksi na Univerzitetu Kili.

Sa svojih 15 godina, koliko je tada imao ušao je u istoriju kao najmlađa osoba koja je otkrila neku planetu.

Naučnicima je bilo potrebno dve godine da potvrde njegovo otkriće.

Posmatranja su obavljena teleskopima u Čileu i na univerzitetima u Ženevi i Liježu, preneo je BBC.

Tom Veg (sada 17) je 12. juna izjavio da je "veoma uzbuđen" zbog potvrde njegovog otkrića. Planeta će dobiti ime na konkursu koji je trenutno raspisan.

Izvor: Agencije

Na centralnom Trgu Republike u Beogradu, 7.juna, postavljene su metalne skulpture ogromnih robota inspirisane junacima filma "Transformersi".

Transformersi, autora Danila Baletića, su preseljeni iz Podgorice u Beograd, a pod nazivom “čuvari”.

Skulpture su visoke od dva do 12 metara i teške od 2,5 do 10 tona, a reprodukuju i zvuk.

Najveća skulptura, Megatron, visoka je 12 metara, a teža je od 10 tona.

Za izradu sedam metalnih konstrukcija podgorički umjetnik Danilo Baletić potrošio je dvije godine. Sastavljene su od starih autodijelova, koje je autor skupljao, a zatim vario.

"Transformersi" su dio izložbe pod nazivom "Transformersi čuvaju Beograd", koja je zvanično  otvorena 7.juna na Trgu Republike i Knez Mihailovoj ulici.

Gradska uprava saopštila je da će "Transformersi" mjesec dana biti u centru grada - na Trgu Republike, ispred Palate "Albanija" i BG-izloga, kao i restorana "Vapiano" u Knez Mihailovoj ulici.

Potom će roboti još mjesec dana biti postavljeni na Adi Ciganliji.

Ovi roboti su mjesecima ranije "čuvali" Podgoricu, a sada su došli u Beograd, u okviru "Beogradskog ljetnog festivala".

Izvor: Agencije

Mesec je visoko. Izašao sam iz Dubrovnika, ima tri sata. Prešao preko ogromnoga mosta. Gladan sam. Most je impresivan, ali posle sati hodanja, dve stotine auta koji mi nisu stali, osećam samo gorčinu, jer na njemu ne mogu stopirati. Danas sam pročitao Bukovskog, Bludnog sina. Sviđa mi se Bukovski. Sad razmišljam samo o tome, kad bi se pojavila neka pumpa, sa marketom, osećao bih se malo manje jadno. Ustvari ja pojma nemam zašto se zapravo osećam jadno, možda jadno i nije ta riječ koja mi treba. Ja sam u stvari razočaran, da, to je ta reč. U Hrvatskoj niko ne staje, ali baš niko i uopšte nisu gostoljubivi. Zaboravio sam da uopšte hodam, zaboravio bol u ramenima od teške torbe. Ah, Bukovski. U zadnjih mesec dana sam obuzet njime, nema Bog zna šta da se pročita od njega, nije genije kao Dostojevski, ali me obuzima. Možda me, kao i njega, užasava rad od osam sati, jednoličan. Žene često. Ljudi. Prija mi samom na ovom putovanju. Auta prolaze, zaboravio sam čak i da ih stopam. Čekam pumpu, ali vidim samo stene desno, liticu i more levo, asfalt napred i iza mene. Možda je i to dobro, ali meni treba pumpa ili mislim da mi treba. Neki dan, kad sam krenuo iz Herceg Novog, na putu nađem čajnu kobasicu, umotanu u beli papir sa cenom od 8.53 eura. Još je imam pola. Imam i čakiju. Bratovu, tupu, sa malom lampicom na alki. Treba mi pumpa, hleb. Moram ići, noć je već duboka, imam pola metra mesta između stena i puta, a rasvete – nema. Ne mogu više pisati. Napokon sam seo. Kada sam zadnji put pisao bilo je pola 9, sada je pola 12. Ne osećam noge, ali pijem pivo, sit sam, i dobro se osećam. Bilo bi sjajno da ja mogu bez nekog malera. Zub mi je pukao. Selo je predivno. Žao mi je što ne mogu ovde ostati zauvek.

Makarska. Otišao sam iz sela. Vraćam se na njega u mislima. Maleno selo, nekih 150 kuća. Sagrađene od belog kamena, načičkane oko male luke. Jedan supermarket, jedan kiosk, jedna pekara, dva restorana i maleni kafić sa šifrom za Wi-Fi „ja pop“. U luci sve jedrenjaci. Veliki jedrenjaci, mali jedrenjaci. Predivni su. Puno ima i drveća, ne znam koje je. Ali je maslinasto zeleno. Zavoleo sam selo. Spavao sam u nekom šumarku, uz obalu. Pored je bila katedrala, probudila me zvona, i predivan miris tog drveća. Sjajan način za buđenje. I tu sam čekao tri sata. Na kraju me povezao neki Splićanin. Dobar momak, proputovao pola sveta, zabavan. Puštao „Led Cepelin“. Kaže da će da dođe u Banjaluku, bio je nekada i svidela mu se. Počastio me je sokom i smokijem. U jednom trenutku, obojica smo skrenuli pogled sa ceste, gledali u neku prelepu curu koja je uz put čekala autobus. Bila je stvarno lepa, ali zbog nje zamalo da bude sudar. Žene ponekad imaju tu moć. Sad razmišljam kako ću kući. Iz Makarske me je trebao povesti neki čovjek, kojeg sam upoznao na stranici „tražim – nudim prevoz“. Ali, njegov telefon je isključen satima, a ja zaglavljen u Makarskoj. Odlučio sam. Idem autostopom i dalje. Putovanje je fino. Imam još nešto para, ima dobrih ljudi na svakom koraku, sit sam, napojen. 

Bugojno. Autobuska stanica. Dva psa i ja. Autobus mi je u pola 12, noć je, niko ne staje u ovo doba. Srećan sam što se vraćam kući. Vidio sam svašta, stekao veliko iskustvo, upoznao ljude, upoznao sebe. Dok sam putovao, razmišljao sam o putu, sada, pred kraj puta više razmišljam o onome što mi se desilo na tom putu. Sada, dok ovde sjedim na stanici, najviše razmišljam o porodici koja me je povezla do Bugojna. To me tera da razmišljam i o ostalima koji su učinili nešto za mene na ovom putovanju. Bilo je tu mnogo ljudi, teško ih se i setiti svih iako je prošlo svega dva ili tri dana. Ali mnoge moram pomenuti i ovde. Jedan Nemac sa ženom, na putu iz Makarske. Ne razume ni reč engleskog, a ja nemačkog. Uspeo je uhvatiti ime sela, odvezao me do njega, a kada sam izašao, okrenuo je auto i vratio se. Odvezao me dalje nego što je on planirao da ide. Jedna porodica iz Dalmatinskog Zagorja mi je objasnila sve o rimo-katoličkim crkvama i svetištima na okolnom području. Poljoprivrednici, a znaju čak i godine gradnje crkve ili dešavanja čuda itd. Stojim u Aržanu, par kilometara od granice Bosne i Hercegovine. Palac u vazduhu, a na kartonu natpis, velikim, podebljanim slovima, „BiH“. Jedna cura. Lepa. Sedi u autu na parkingu obližnjeg supermarketa i gleda u mene. Izlaze joj roditelji, sedaju i ona kreće. Ona vozi, i vidim kako pita roditelje da li da stane. Stala je. Ušao sam u „tojotu“, čovjek na prednjem sedištu i žena mu na zadnjem, imaju po 50 godina. Devojka koju godinu starija od mene. Malo pričaju. On je rekao da je doktor, one ništa. Kažu samo, voziće me do Bugojna. Hrvati su. Stajemo u Tomislavgrad, trebaju oni u supermarket. Čovek me odvodi u restoran i naručuje mi večeru, kaže da ću ih dugo čekati, pa da ne dangubim. Kada smo stigli u Bugojno, ostavili su me na autobuskoj stanici, da idem autobusom kući, već je ponoć i niko više ne staje autostoperima. Pružaju mi ruku, opraštaju se tiho. A u jednoj od tih ruka, 20 KM. Zašto, pitam tu ruku? Već ste mi platili večeru. Nek ti se nađe, daleko je Banja Luka. Šta ću. Zahvalio sam se i izašao iz tojote. Dobri ljudi i lepa cura odoše kući u svojoj tojoti. Mašem im. Malo pričaju, malo i pokazuju osećanja. Ne odmahuju.

Piše: Boris Mirolović

Riba, čija konzumacija izaziva paralizu i smrt, ulovljena je juče, 6. maja, u Uvali Lapadu, potvrđeno je u Institutu za okeanografiju i ribarstvo u Splitu.

Iz splitskog Instituta ističu da je sve više prijava da je u Jadranu ulovljena ova riba, čiji je otrov 1.250 puta snažniji od cijanida.

Ovo je drugi primerak ulovljen ove godine, kažu u dubrovačkom Institutu za more i priobalje.

Riba fugu ima stanište u Indijskom okeanu, a u Mediteran dolazi kroz Suecki kanal zbog klimatskih promena i povećane temperature mora.

Stručnjaci sa dubrovačkog Instituta navode da je ova riba sve češća u Jadranskom moru, a da je na istočnom Mediteranu postala jedna od dominantnijih vrsta, prenose hrvatski mediji.

Zbog sve češće pojave ove ribe stručnjaci upozoravaju da je potrebna hitna edukacije jer je riječ o pogubnoj vrsti.

Preporučuje se da se riba fugu ne uzima golim rukama već u rukavicama.

Iako je reč o smrtonosnoj ribi, ona vekovima predstavlja delikates na japanskoj trpezi.

Smeju je pripremati samo kuvari koji prođu posebnu višegodišnju obuku i steknu licencu, kao dokaz da su savladali sve potrebne veštine u pripremi.

Umeće i iskustvo kuvara jedini je garant da večera nekome neće biti poslednja u životu, jer protivotrova nema.

Otrov tetrodotoksin, smrtonosna bistra supstanca, nema ni ukus ni miris po kojima bi mogla da se prepozna i odstrani. Najviše otrova ima u jetri, bubrezima, predelu oko reproduktivnih organa i u koži ribe.

Oni koji su je jeli i preživeli to iskustvo, tvrde da je i najukusnija.

Ribolovci je otpremaju u restorane živu, gde izložena u akvarijumu čeka da je gost izabere za ručak ili večeru.

Fugu riba može ponekad da se kupi i na pijaci, ali opasnost upravo odatle i vreba. Kada osoba, koja ima nedovoljno iskustva, odluči da je kupi i sama pripremi, tragedija je skoro neminovna.

Žrtva posle obroka ostaje paralisana, ali potpuno svesna. Smrt nastupa gušenjem.

Tokom posljednjih godina farmaceutska industrija pokazuje sve veći interes za prikupljanjem otrova ove vrste ribe.


Izvor: Srna

Zbog velikog interesovanja za poslednji tekst koji smo objavili pod naslovom "Od  ideje preko jednostavnih procedura do stabilne države" pripremamo nastavak ovog intervjua koj i će biti bogatiji kako sadžajem tako i sagovornicima. 

S obzirom da smo primili veliki broj komentara i sugestija u vezi sa pomenutom temom, a koji su stigli na nas mail klik-klak@mail.com, najavljujemo vam komparaciju savremenih razvijenihi i nerazvijenih drzava, kao i dva nova sagovornika. O svemu tome uskoro u novom intervjuu samo na blogu Klik Klak.

Čoveka kome istraživački rad, analiza društvene situacije i reforma javne uprave  predstavlja svakodnevnu “rutinu”, pitali smo kako danas jedna uprava, grad, opština treba da funkcioniše, kako da bolje organizujemo državu koja bi zaista služila našim građanima i čije bi institucije zaista bile od pomoći jednoj zajednici. Upoznajte rad Jova Raškovića, diplomiranog ekonomistu iz Bijeljine čije analize polako uzdrmavaju javnost u cilju razvoja društva u kojem životarimo.

Vaši tekstovi o raznim temama, kao što su: Uspostavljanje efikasne javne uprave, Gde se danas nalazi BiH, Zašto strani investitori odustaju od daljeg ulaganja u BiH i td. puni su analiza i brojki. Kako dolazite do tih informacija, na osnovu kojih analiza?

“Informacije koje predstavljam u objavama na mom web sajtu pronalazim iz podataka koje prezentuju zvanične državne i entitetske institucije kao i tekstovi objavljeni na određenim web portalima. Tu su izveštaji objavljeni od: statističkih  zavoda, Nacionalne službe za zapošljavanje, objave različitih ministarstava, bilteni javnih fondova, Poreske uprave, Uprave za indirektno oporezivanje, istraživanja različitih instituta, izveštaji Investiciono razvojne banke i Agencije za bankarstvo, izveštaji o poslovanju koje obavljaju poslovne banke i drugi izvori podataka”, objašnjava Rašković.

Imate li saradnike u svom istraživačkom radu?

“Što se tiče tema koje objavljujem na mom web sajtu, mogu istaći da u dosadašnjem radu sve realizujem samostalno i nemam aktivne saradnike. Postoje određene situacije gde mi se javljaju čitaoci koji dostave komentar na objavljeni tekst, postave pitanja i daju određene predloge za buduće teme koje procenjuju da treba da se predstave javnosti. Ono što mogu istaći jeste da me u poslednje vreme sve više kako čitalaca tako i ljudi iz sveta nauke kontaktira preko moje e-mail adrese i ta činjenica za mene predstavlja pokazatelj da teme koje objavljujem privlače sve veći broj korisnika interneta.”, otkriva nam.

Možda ključ društva blagostanja, što je odavno postalo utopija, jeste bolja i organizovana javna uprava, ako se ne varam?

“Da bi u današnje vreme neka društvena zajednica mogla da raste i da se razvija, potrebno je da ima razvijenu i efikasnu upravu. Nije sporno da svaki pojedinac želi da mu se pruži najkvalitetnija usluga. Na kvalitetu usluge klijent insistira kada kupuje proizvode u trgovini, kada traži lek u apoteci, kada plaća račune u banci i u svim drugim slučajevima gde je vidljiva razmena novac – roba i novac – usluga. Takav ugao gledanja treba da se izgradi i u slučajevima kada pojedinci imaju potrebu da koriste usluge javnih preduzeća, ustanova i institucija. Zašto bismo trebali imati drugačiji osećaj kada tražimo usluge lečenja u privatnoj klinici i u državnoj zdravstvenoj ustanovi? Zašto je poslovni nastup privatnih osiguravajućih kompanija drugačiji i doživljava se kao kvalitetniji u odnosu na javne osiguravajuće fondove? Zašto je efikasnija (to znači brža i jeftinija) usluga koju svojim klijentima obezbeđuju organizacije sa privatnim vlasništvom u odnosu kada se radi o proizvodima i uslugama koje svojim korisnicima pružaju javna preduzeća, ustanove i institucije?”, navodi i dodaje da u današnje vreme javna administracija treba da ima saradnički odnos sa svim privatnim i pravnim licima kojima pruža svoje usluge. To podrazumeva promenu u dosadašnjem načinu organizovanja aktivnosti u javnim preduzećima, ustanovama i institucijama.  

Koji je  recept nekog boljeg života na Balkanu, ako ga uopšte ima? Koje su ključne stvari koje moramo pod hitno promeniti u upravi jedne države, na primer kao što je BiH? Pošto se, pretpostavljam, njome najviše bavite.

“Uspostavljanje efikasne javne uprave podrazumeva da je sadašnju neefikasnu javnu upravu potrebno promeniti u samoj osnovi sa ciljem da se ostvari visok nivo usluga u javnim institucijama sa što jednostavnijim procedurama i što nižim troškovima poslovanja. Zato je neophodno stvoriti sisteme i razviti koncepte koji mogu uticati da svaki pojedinac, svaki građanin, dobije isti tretman u istim uslovima i da se zna šta svako može da očekuje”, smatra on.

Uspostavljanje efikasne uprave u vladinim institucijama, javnim preduzećima, agencijama, javnim fondovima i drugim ustanovama u kojima država ima učešće u upravljanju podrazumeva potrebu za promenom sistemskih vrednosti. 

Tekst o promenama u upravljanju javnim preduzećima, ustanovama i institucijama, Rašković predlaže da se pogleda na  njegovom web sajtu, gde precizno navodi nekoliko bitnih aktivnosti koje se moraju preduzeti kako bi se uspostavila efikasna javna uprava. (Ceo tekst se može pogledati na web adresi: http://raskovic.net/index.php/ideje-vodilje/151-uspostavljanje-efikasne-javne-uprave.)

Od koje tačke, sektora, principa treba krenuti pri reformisanju jednog uređenja? Kad bi morali da navedete samo jedan, od kojeg principa ili sistemske vrednosti bi krenuli?

“Potrebno je obezbediti maksimalnu transparentnost u radu javnih preduzeća, ustanova i institucija. To podrazumeva prevashodno da se izvrši promena u dosadašnjem pristupu kadrovske politike i uspostavljanje aktivnog upravljanja ljudskim resursima. Ovo znači da upravljanje kadrovima u javnoj upravi postavlja za cilj odustajanje od partitokratije koja je danas dominantan oblik u kadrovskoj orjentaciji javnih preduzeća, ustanova i institucija. U današnje vreme javne institucije se doživljavaju kao plen kojeg treba da se domognu političke partije i pojedinci u borbi za glasove birača na izborima. Ta paradigma mora da se promeni. U radu javnih preduzeća, ustanova i institucija treba da se uvede profesionalizam i merenje uspešnosti. To prevashodno podrazumeva promenu kadrovske politike u javnim preduzećima, ustanovama i institucijama. Današnja situacija u javnim institucijama je takva da se upravljanje kadrovima u javnim institucijama sprovodi u različitim upravnim telima političkih partija koje su uzele učešće u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti na različitim nivoima. To znači da se kadrovska politika javnih preduzeća, ustanova i institucija obavlja izvan samih institucija. Takva praksa je neprihvatljiva, ako se uopšte želi razmišljati na temu uspostavljanja efikasne javne uprave”, ističe naš sagovornik.

Koliko je teško pojedincu da sam analizira ključne stvari za stabilno funkcionisanje jedne države?

“U današnje vreme ključni zadatak jeste da se pronađu ljudi koji su sposobni za strategijsko razmišljanje, tj. oni pojedinci čiji idejni nivo prelazi uobičajenu misaonu širinu. Potrebno je pronaći ličnosti koje su u stanju da razmišljaju u širem kontekstu – ne rukovodeći se ličnim ili interesima neke partije. Ne možete određenu ideju predstavljati ljudima koji imaju predrasude i koji teže da obesmisle samu ideju. Razgovarati sa onima koji razmišljaju u uobičajenim kategorijama, na teme koje se nalaze izvan tih kategorija, isto je što i razgovarati sa decom. Većina ljudi, ako su još i pametni, neće ozbiljno shvatiti takav razgovor. Čak i ako neko do detalja razume kvantnu mehaniku, ta činjenica svedoči o postojanju intelekta ili velikog obima znanja, ali ne i o širini njegove misli. Sam intelekt, bez celovitog razmišljanja ništa ne može rešiti. Ne može se  raditi neki posao ako niste u stanju sagledati njegove razmere. Jednostavno zato što ne želite da poverujete u mogućnost ostvarenja tog posla. Najviše što mogu uraditi ljudi, koji potpuno razumeju i dele ovu ideju, ali koji nisu naviknuti na šire razmišljanje, jeste da porazgovaraju na tu temu i drže se po strani. Ali ništa konkretno nikada neće uraditi. Iz razloga što je to za njih nemoguća misija. Pojedinac se može baviti samo realnim poslovima. Ali svako ima svoju realnost. Za jednoga je realno gajiti paprike, za drugoga putovati kosmičkim prostranstvima. Svakom pripada njegovo. Promeniti poredak stvari je nemoguća misija za one pojedince koji su skloni predrasudama”, poredi Rašković.

Hoće li Vaše analize doprineti nekim promenama bar u skorijoj budućnosti?

“Promene su već nastupile, sa zadovoljstvom to mogu da izjavim. Teme koje postavljam na web sajtu  privlače sve veći broj čitalaca. Ljudi žele da vide drugačije mišljenje. Ljudi se interesuju za ono što pišem. Još uvek je to prilično distancirana reakcija, ali ipak je reakcija. Ljudi me kontaktiraju, šalju mi predloge i predstavljaju nove ideje za naredne tekstove”, s ponosom kaže. 

Za kraj, imate li neku poruku mladima koji žele da se bave istraživačkim radovima ne bi li doprineli poboljšanju rada institucija i savremenizaciji uprave kod nas, a sa ciljem da ostanu u zemlji u kojoj žive?

“Pitanje je šta mladi ljudi u našoj zemlji danas stvarno žele, u čemu nalaze svoje zadovoljstvo i u čemu se nalaze izvori njihovog nezadovoljstva? Da li su mladi ljudi u stanju da prepoznaju probleme koji ih okružuju? Sve su to pitanja na koja svaki pojedinac treba da pokuša dati sebi odgovore. Kada postave sebi ova pitanja, potrebno je da utvrde šta su izvori njihovih problema, šta to uzrokuje da se osećaju nezadovoljno. Mladi ljudi treba da proizvedu nove ideje, da se pokrenu, da preduzmu određene aktivnosti prema institucijama. Od reakcije koju budu izazvali znaće kolika je snaga njihovih ideja. Ideje su te koje pokreću sve”, zaklučuje Rašković.

Švedska država kažnjava gazde kafana i restorana u kojima gosti spontano zaplešu.

Da li je to normalno ili zakoni severnih država moraju da regulišu sve, pa i kako ljudi misle i dišu, pitamo se.

Kako prenose agencije, 3. aprila, parlament je odbio da podrži izmene zakona koji reguliše tu oblast, a švedska policija je zadovoljna i tvrdi da "spontani ples" izaziva nerede koji vode do fizičkog sukoba.

Anders Varveus, vlasnik noćnog kluba koji je poveo kampanju protiv zakona i priredio protestni ples na ulicama, iznenađen je rezultatom glasanja u parlamentu. 

On navodi tri razloga zbog kojih se protivi specijalnim dozvolama bez kojih ugostiteljima, u čijim prostorijama dođe do "spontanog plesa", prijete novčane kazne. 

"Prvo - to je pitanje lične slobode. Kako će neko micati svoje telo nije pitanje zakona. Drugo, riječ je o teškom uplitanju države u živote građana. I na kraju - vrlo je teško provesti ovaj zakon. Koja je definicija plesa" - pita Verveus.

Dodajemo, šta ako neka plesna škola organizuje humanitarnu akciju ili se kao u Londonu jednostavno pojavi "eko-klub" na čijem podijumu telo dok pleše proizvodi 60 posto energije koja je potrebna za rad kluba? Šta li bi, u ovakvom slučaju, Šveđani preduzeli?

List "Dagens Niheter" opisuje zakon kao "sramotnu birokratsku relikviju" iz 1970-ih, ilustrirajući njegovu apsurdnost izvještajem inspektora koji je uočio "plesni prekršaj" u gradu Gavle.

"Na području lokala nalazilo se između 50 i 80 ljudi koji su se kretali u ritmu muzike na način koji podsjeća na ples" - pisalo je u službenom izvještaju inspektora.

Ugostitelji u Švedskoj dobijaju novčane kazne i gube dozvole za točenje alkohola ukoliko se gostima dopadne muzika, pa počnu da spontano plešu ili "cupkaju". 

Ako je ovo istina, i vodeći se idejom da samo "spontani ples" može dovesti do rizičnog i ne primerenog ponašanja, onda bi trebalo ubaciti i "čipove u mozgove" koji čitaju misli čoveka i svaka rizična "spontana pomisao" koja bi mogla ugroziti drugog trebala bi se novčano kazniti. Umesto da se bave kako sprečiti nove sukobe u svetu i građanske ratove, oni popunjavaju neke propise o zabrani plesa.

Šta reći za kraj, sem komentara da ovakva ograničena ponašanja nisu postojala ni u srednjem veku. Da ne pričamo šta bi na ovakav zakon rekli Kubanci i Latino Amerikanci koji sontano plešu od svoje kolevke pa do groba.

Sport koji mnogi nazivaju najvažnijom “sporednom” stvari na svetu, često se čuje i pod nadimkom ples na travi, što nije daleko od istine, ali kad žene zaplešu u ritmu fudbala niti je pompezno niti se promoviše kao muški fudbal, daleko od toga. Zato za KLIK KLAK Marija Aleksić kapiten ženskog fudbalskog kluba "Banjaluka" i Zoran Dimitrić, trener asistent istog otkrivaju koje su čari ženskog fudbala, ima li razlike između ženskog i muškog fudbala, šta FIFA radi po tom pitanju i da li se na Balkanu ljude čude kada “ona” šutira penal.

"Fudbal treniram već sedmu godinu. Pitanje kako sam se odlučila da igram fudbal novinari nam najčešće postavljaju. Zašto da ne, na primer zašto odbojkašice igraju odbojku ili košarkašice košarku, to je sasvim normalno i sastavni deo je našeg svakodnevnog života", posle utakmice sa fudbalerkama iz Novog Travnika, 22. marta, objašnjava Marija Aleksić (17).

Marija je počela da igra fudbal uz strarijeg brata, malo na ulici pa sa njegovim drugarima. Počela je od muškog kluba, a sad je sa svojih 17 godina kapiten ženskog fudbalskog kluba.

Na pitanje o razlici između muškog i ženskog fudbalskog kluba i njihovih treninga, ona kaže da su treninzi isti kao i za muškarce.

"Naš trener je 50 godina u fudbalu a od toga 49 u radu sa muškarcima. Isto treniramo bez ikakvih razlika. Fudbal je sport koji je jednako pristupačan i za muškarce i za žene. Tako da nas pomalo i vređa kad nas pitaju zašto smo se opredelile baš za fudbal", ponosno i sa osmehom komentariše kapitenka ženskog fudbalskog kluba (ŽFK) Banjaluka.

"Žao mi je što niste imali priliku da prisustvujete našoj tradicionalnoj noći i da vidite koliko fudbalerke mogu biti ženstvene u haljini i na visokim potpeticama", argumentuje Marija česte komentare i čuđenja velikog broja Balkanaca.

Takođe, ambicije ne manjkaju u ovom A timu. Iako je kapitenka Marija ima i drugih obaveza.

"Prvo sebi postavljam male ciljeve, da završim školu i ono što sam započela sa pomenutim klubom pa ću posle graditi karijeru. U nekoj daljoj budućnosti volela bi da odem u Beč i da zaigram u njihovom ženskom fudbalskom klubu. Pre osamnaeste godine ne smemo da napuštamo klub, ali iz inostranstva ima interesovanja. Ipak strani fudbalski klubovi uglavnom gledaju starije igračice", skromno razmišlja ona.

Za KLIK KLAK priča i Jovana Milinković (19) koja već desetu godinu trenira fudbal.

"Trenirala sam i druge sportove al sam ostale baš u fudbalu sticajem okolnosti. Sa osnovnom školom sam išla na neko takmičenje u fudbalu i od tada do danas odlučno bez ikakvog dvoumljenja aktivno igram", rekla je Jovana koja pored redovnih treninga završava i turističku školu.

Ona se nada prvo nekoj tituli u zemlji pa onda bi i ona volela da zaigra u Evropi.

"Videćemo još, imamo dobar plasman sa ŽFK Banjaluka. Jednog dana volela bih da napravim karijeru u inostrantvu, posle toga da postanem trener ili da osnujem svoj klub", optimistična je Jovana i dalje navodi da ženski fudbal ima svoju svetlu budućnost s obzirom da se sve više promoviše.

"Pre nije bilo nikakvih reklama i promocija sad ih ima svuda najviše na sajtovima i medijima", ističe ona.

Kako se ovaj klub "probudio iz dubokog sna", o rejtingu ženskog fudbala u svetu i treninzima govori u svom stilu i Zoran Dimitrić, trener asistent ŽFK "Banjaluka", koji postoji četiri godine i broji oko pedeset registrovanih igračica u A i B timu.

"Ženski fudbalski klub Borac se ugasio 2010. godine. Zaživeo je 2011. godine pod novim nazivom ŽFK Banjaluka. Takmičili smo se u Prvoj ligi RS, a sada u Premijer ligi BiH i dve godine smo osvajači duple krune u RS", priča za KLIK KLAK Zoran.

ŽFK Banjaluka je prošle godine zauzeo drugo mesto u Kupu BiH. Kako je Fudbalski savez BIH osnovao zajedničku Premijer ligu na nivou cijele države, posle utakmice sa ŽFK iz Novog Travnika, u okviru XV kola BiH Premijer lige za žene tim je zabeležio nove pobede i opet se nalaze na zavidnom drugom mestu.

"Pod imenom Banjaluka klub je dobio izmene i ozbiljan pomak u radu i organizaciji. Mi smo trenutno jedan od najozbiljnih klubova u BiH. Izašli smo iz amaterskog igranja i zakoračili u profesionalne vode. Igračice vredno rade 8 puta nedeljno po sat i po, jedan trening nedeljno u teretani i jedan u bazenu, što je kao u svim profesionalnim klubovima, a što nije slučaj sa ostalim klubovima u BiH", objašnjava Zoran.

Kako nam je Zoran rekao, žene podležu većim opterećenjima od muškaraca, jer su izdržljivije. Najstarija devojka u ŽFK Banjaluka ima 25 godina al generalno žene koje se odluče da ne rađaju mogu do neke 34 godine da treniraju. Međutim, i posle trudnoće vraćaju se na teren.

„Gledao sam statistiku sa Svetskog prvenstva u fudbalu za žene, svaka igračica u proseku na Svetskom prvenstvu pretčala je otprilike oko 11,50 km po utakmici što je jednako proseku muškog trčanja na svetskom prvenstvu“, zadivio nas je Zoran ovim informacijama i dodao da je razlika samo u brzinskoj izdržljivosti i to što muškarci mogu da izdrže više puta kratke sprinteve a generalno ženama se daje i veće opterećenje.

Takođe, pre utakmice su obavezni karantini. Dvadesetčetiri sata pre svake utakmice se oduzimaju mobilni telefoni i zabranjuje kontakt sa internetom kako bi se igračice koncentrisale isključivo na utakmicu koja sledi.

Na pitanje kako se pomenuti klub bori sa finansijama i hoće li se razvijati ženski fudbal u budućnosti za Zoran otkriva da FIFA sponzoriše Premijer ligu BiH i ona ne bi bila moguća bez pomoći FIFA-e.

„FIFA ima svoj ambiciozni plan da do 2030. godine svaki čovek na svetu ima neki dodir sa fudbalom, bio on posmatrač, novinar koji prati ili igrač i pokušava da izjednači muški i ženski fudbal. Uz podršku FIFA-e i Fudbalskog saveza BiH koji izuzetno ulaže i izdvaja sredstva i napore, sigurno ima budućnost“, nada se on.

Pored toga što je fudbal sport u kojem se i oko kojeg se obrće najveći novac, ŽFK Banjaluka nema generalnog sponzora ali ima prijatelje koji pomažu klubu i za sad stabilno egzistira.

„Moram reći da nam je liga, možda ne kvalitetnija, ali zanimljivija od srpske, a definitivno kvalitetnija od Hrvatske, Makedonske i lige Crne Gore“, dalje ističe on.

„Plan je u budućnosti uz nekog generalnog sponzora da sledeće godine napadnemo titulu koja bi nas odvela u kvalifikacije za žensku Ligu šampiona koja je pandan muškoj. Tako bi onda imali izlazak na međunarodnu scenu, jer šampion države ide u kvalifikacije za Ligu šampiona. To je naš primarni cilj. Kad smo napravili klub sastavili smo svoj petogodišnji plan da za tih par godina izađemo na međunarodnu scenu. Korak po korak i mislim da ćemo uspeti“, ukazuje Zoran.

ŽFK Banjaluka igra često i van granica svoje države, pa i Balkana. Primer je utakmica sa šampionom Rusije koji je profesionalni klub na nivou evropskih muških klubova protiv koga su izgubili sa 2:1, ali to nisu shvatili kao poraz. 

„Taj Ruski klub „Rusijanka“ bili su među osam najboljih u Evropi. Izgubili smo 2:1 i to nam daje motiv da radimo i da smo blizu te Evrope. Igrali smo i međunarodne turnire u Srbiji gde smo pobeđivali klub iz Mađarske, kao i vicešampiona Slovenije koga smo dva puta dobili na prijateljskim utakmicama. Kao dodatni izvor energije i mentalne snage imamo i mi treneri koji posećujemo često seminare omogućenih od Fudbalskog saveza BiH, a koji su besplatni za nas koji radimo u ženskom fudbalu“, detaljno nam Zoran približava poziciju kluba.

Kako on kaže, svaki igrač ima ambiciju da ode u inostranstvo da igra u jačoj Ligi i da napreduje, a to je i njegov cilj kao trenera. Već tri bivše igračice ŽFK Banjaluka su potpisale profesionalne ugovore sa klubovima van BiH.

Za kraj, na pitanja ko može da se prijavi da igra, kada je upis u ovaj ŽFK i koju poruku ostavlja mladim fudbalerkama, uopšte profesionalnim sportistkinjama sa Balkana, ovaj mladi asistent trenera odgovara, „pošto je ženski fudbal u povoju nemamo pravo da biramo. Sve devojke od 7 godina su dobrodošle, a treninzi se održavaju na stadionu dr Nele Karajlić u Česmi”.

Kako on zaključuje, devojke koje se odluče da igraju fudbal to su devojke koje baš vole ovaj sport i to je tolika strast i tolika ljubav da zaista nema potrebe za dodatnom motivacijom. Što se tiče ženskog fudbala najveći „vetar u leđa“ treba da im bude što u klubu imamo 11 ili 12 reprezentativki koje igraju za Crnu Goru, Omladinsku reprezentaciju Srbije i mladu reprezentaciju BiH. Te devojke imaju dodatni razlog da zaigraju u inostranstvu gde će kroz reprezentaciju da predstavljaju svoju zemlju, a to je sigurno svakom sportisti cilj da na neki način bude ambasador svoje zemlje.

"To je neka moja poruka, jer u ženskom fudbalu generalno nema novca kojim bi cure rešile egzistenciju. On postoji samo u tri države na svetu. ZAto taj status sportiste-ambasadora omogućava igračicama kasnije da se zaposle u FIF-i ili UEF-i ili sličnim institucijama", smatra Zoran Dimitrić.

Poštovani posetioci, kompanije, firme i ostali zainteresovani, blog KLIK KLAK se nalazi prema proju poseta u rubrici najčitanijih tekstova na blogu.rs. Uz postojeću facebook stranicu KLIK KLAK promoviše svoje tekstove i sve što se objavi na blogu i u određenim facebook grupama.

Naši tekstovi se sve češće nalaze u rubrici - Najčitaniji tekstovi na blog.rs! 

Imate mogućnost da se na blogu KLIK KLAK reklamirate ili promovišete vašu delatnost jer smo raspoloženi za razne vrste saradnje. A sve to uz najniže moguće cene banera.

Vaše je da nam se javite na e-mail:milicazoo@yahoo.com i da predložita da li ste raspoloženi za reklamiranje, promovisanje ili sponzorisanje vaše delatnosti kojom se bavite, Vaše firme ili sajta. 

Mi ćemo Vam se javiti u najbržem roku i što adekvatnije odgovoriti na Vaš e-mail i potruditi se da Vas što je moguće povoljnije približimo Vašoj ciljnoj grupi.

KLIK KLAK MARKETING:

klikl-klak@mail.com

Urednici: Milica Zoranović, dipl. politikolog

Saradnik: Ivana Milovanović, dipl. andragog 

Cene reklamnih banera:  od 30 do 100 eura zavisno da li se reklamirate na mesečnom, polugodišnjem ili godišnjem nivou. Naravno, imete mogućnost popusta na godišnje preplate.

Ulaganje u marketing danas je najunosnija investicija, jer svaki posetilac bloga može biti budući korisnik Vaših usluga. 

Šta je to što neke predele izdvaja od drugih? Kakva treba da bude priroda da bi nas zadivila? Možda netaknuta? Mlinska Rijeka jedna od takvih prirodnih lepotica, idealno mesto za odmor, kako za kampere, tako i za vikendaše i rekreativce.

Bogata vegetacija, potok sa svojim krivudavim i predivnim tokom, olistala stabla sa svih strana seoskog puta, kao i guste svetlozelene trave ovde ne manjka.

Nedaleko od Banjaluke(glavnog grada Republike Srpske), nekih 40-tak minuta vožnje autom, na putu ka Prnjavoru (preko Čelinca), posle sela Jošavka nalazi se Mlinska Rijeka. Ljubitelji putovanja vozom, takođe mogu stići do ovog turističkog mesta.

Vikendaši koji jedva čekaju da pobegnu iz grada i sumornog asfalta, imaju ovde razne mogućnosti za rekreaciju: od terena za košarku, mali fudbal, odbojku na travi, do staze za šetnju ili trčanje. Tu je i šah sa velikim figurama, zatim nekih 10 minuta peške od ove centralne poljane je i bazen za kupanje. Program za decu, takođe.

Iako su postavljene drvene kućice za dnevnu varijantu i zaštitu od kiše sasvim dovoljne, ni kamperi ovde nisu zaboravljeni. Cena dnevnog boravka sa nadstrešnicom je 5KM (2.50 eura), a dok je šator na 1 dan 10 KM (5 eura). Važna informacija je da i mesta za roštiljanje ima na pretek.

Ovo mesto je poznato i po istoriji. Pa koga zanimaju detalji ljutih borbi Drugog svetskog rata imaće šta novo da čuje. Mladen Stojanović (čije ime krasi danas prelepi banjalučki park) je u Drugom svetskom ratu ubijen baš na Mlinskoj rijeci, gde mu je podignut i spomenik.

Zanimljive činjenice su i da je ovo jedno od retkih ruralnih naselja koje se može pohvaliti sa starosnom dobi svog stanovništva. Od onih koji ne napuštaju svoj rodni kraj i svaki dan putuju na posao, u školu ili fakultet u, ne toliko daleku, Banjaluku, do onih koji su se po završenim studijama iz Beograda vratili baš u ove predele. Mlađa populacija moglo bi se reći.

Ako ovaj tekst neće privući vašu znatiželju da posetitie ovo prelepo mesto, onda će sigurno fotografije, koje govore više od svake reči.

Tekst objavljen na portalu www.sanmagazin.com

English version

Mlinska Rijeka-a great place to rest your body and soul

What is it that some regions makes different from others? What should be the nature to impress us? Maybe untouched?

Mlinska Rijeka is one of such natural beauty, the perfect place to rest,both for the campersas well as for weekenders and recreationists.

The rich vegetation, the creek with its winding and beautiful throughout, leafy treeson all sides of rural roads as well as the dense light greengrass,here doesn’t lack.

Not so far from Banja Luka city, some 40minutes drive by car, on the way to Prnjavor(overČelinac), near the village of Jošavka,there is the Mlinska Rijeka. Lovers of traveling by train, can also get to  this touristic  place.

Weekenders who can not wait to get out of town and gloomy asphalt,there are a variety of opportunities for recreation: the courts for basketball, football, volleyballon on the grass, paths for running or walking.There is also a part of place for chess with large chess figures,then about 10minutes on foot from the central field,there is a swimming pool. Program for children, too.

Although the placed wooden houses are quite enough for daily variation and protection from rain, even campers  are not forgotten here. So, price  for daily stay with a canopy is 5km, while the tent per 1 day is 10 KM.An important information that there is a lot of space for grilling.

This place is also famous for its history. So anyone who is  interested in details of great battles of the Second World War will be able to hear something new . During the Second World War MladenStojanovic was killed right on  Mlinska Rijeka, where is a monument erected in his honor.

Interesting facts are also this is one of the rare rural villages that can boast with aging of its population. Of those who leave their homelandand,those who travel every day to work, to school or college in not so far away, Banja Luka, to those who, after finishing their studies in Belgrade,moved back just in these regions.The younger generation ,we can say.

If this article will not attract your curiosity to visit this beautiful place, then it will  the photos that speak louder than any words. 

Saobraćajni znak za pešake sa neobičnim čikom koji smešno hoda možda nije baš legalan, al svakako podstiče na jedan pozitivan i otkačen, van kodeksa i normi, način razmišljanja pa i ponašanja, zašto da ne. Koliko su Norvežani opušteni može se videti na fotografijama i videu koji su postavili šaljivi pešaci. 

Saobraćajni trik u pograničnom malom gradu Orje u Norveškoj (sa 1.880 stanovnika), tera na smeh čak i vozače automobila.

„Apsolutno fantastično“, kroz smeh je rekao jedan vozač dok se zaustavljao ispred pomenutog pešačkog prelaza i gestikulacijom preneo da je zaista oduševljen ovom idejom.

Ipak, nije baš sve najprikladnije. Šaljivi znak krši saobraćajne propise. Međutim, gradonačelnici ovog malog mesta se dopao „gest“.

„Jasno je da svako treba da se ponaša propisno u skladu sa zakonom, ali ovakva vrsta šale treba da bude dozvoljena. Ne moramo se uvek ponašati strogo po pravilima, zar ne?“, smejući se poručuje gradonačelnica.

Da to je pravi pešački prelaz i pravi saobraćajni znak, ali to definitivno nije običan čikica koji daje primer ozbiljnog prelaska ulice, već možda neki „budući ministar šaljivog hoda“ (Monty Pyton’s the Ministry of silly walks) čime je inspirisana cela ideja.

Blog Klik Klak je pisao o Ministarstvu sreće koje ima Kraljevina Butan (pod naslovom - Ljudska sreća kao zapostavljen fenomen), pa da napravimo paralelu sa jednom slučajnom sagovornicom.

„Zašto ne bi i ova ideja šaljivog hoda bila ostvariva na neki svoj poseban način, zarad opšteg zdravlja i pozitivno „otkačene“ nacije, sa zdravim humorom. Jedno Ministarstvo otkačenog hoda i Balkanu ne bi škodilo, kao šlag na sve rupe u zakonu koje ima većina ex Yu zemalja. A kako ne mogu ništa drugo da promene ti obični građani, pešaci, mogu da se našale, da promene svoj hod, to je bar zabavno“, rekla je jedna beograđanka, koja je želela da ostane anonimna.

Za kraj, s obzirom da se Svetski dan šaljivog hoda obeležava 7. januara, kao što ga obeležava i Brno mali Češki grad, nije nemoguće da se toj fešti priključi i neki od „opuštenijih“ gradova Balkana, bar od sledeće godine. 

Video pogledajte na: https://www.youtube.com/watch?v=By95MlAGTjE&feature=youtu.be