Da je pitanje ljudske sreće važno govore mnoge ozbiljne studije i naučna istraživanja širom sveta. Jedan od dokaza je Kraljevina Butan koja ima i Ministarstvo sreće.

U danima praznika, često se osećamo srećnim, jer je većina nas u krugu najbližih ljudi, pa to osećanje topline i radosti želimo nekako da prenesemo na sve druge. Upravo zbog toga nije ni preporučljivo ostajati sam za vreme praznika, kažu psiholozi. No, Butan se ozbiljno, na državnom nivou, bavi fenomenom ljudske sreće, što ni jedan sektor a kamoli čitavo ministarstvo neke balkanske države može i da zamisli.

Vlada Kraljevine Butan osnovala je, početkom XX veka, kategoriju „bruto nacionalne sreće“ kroz koju se ozbiljno bavi merama za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode. A stanovnici pomenute zemlje, na severu Indije i istočnom obodu Himalaja, su najsrećniji stanovnici u Aziji i osmi u svetu, prema istraživanju britanskog magazina Businessweek-a.

Ovo Ministarstvo sreće brine o sreći i duhovnom blagostanju svojih građana. Međutim, Butan nije jedini, još jedna zemlja je najavila osnivanje istog.

Na Gallup-ovoj (svetska grupa za istraživanje) rejting listi o sreći naroda u svetu, Venecuela je na četvrtom mestu, a ideju za osnivanje “Ministarstva vrhovne socijalne sreće” dao je pokojni predsednik Ugo Čavez u cilju socijalne zaštite  građana.

Bilo da se radi o duhovnoj ili socijalnoj sreći, ovaj fenomen koji je teško opisati običnim narodnim jezikom, svakako je vrlo bitan ako ne i ključan posebno u današnje vreme. S tim u vezi vredi pomenuti i Ričard Bransona, osnivača Britanske kompanije “Virgine group”, koji u svom tekstu “Šta je najbolje merilo uspeha? Sreća.”primećuje da dobro raspoloženi, srećni i duhovno stabilni ljudi stvaraju i materijalne koristi, jer su u stanju da prave ekonomski profit.

Možda bi trebalo prvo da se ozbiljno pozabavimo uzajamnom i pojedinačnom osećanju sreće, da bar iniciramo stvaranje nekih centara koji će se baviti ovom problematikom, motivisati radnike da sa osmehom dolaze na posao, a direktore i poslodavce da stvaraju zdravo radno okruženje, pa tek onda da razmišljamo o ekonomskom prosperitetu, koji nas (pojedine zemlje Balkana) u svakom slučaju zaobilazi.