Ručno rađene dekupaž kutije, skulpture, pletiva, vešalice za
nakit, 15. januara, obeležili su Retro-Etno izložbu, koja se po prvi put organizovala
u Čačku.
“Ideja o izložbi ručnih radova rodila se spontano, kroz
razgovor sa poznanicima. Veliki broj ljudi u gradu na Moravi se bavi nekim
sitnim zanatima”, objašnjava Milica Zoranović, organizatorka izložbe i dodaje
da je cilj Retro-Etno dana da sva rukotvorstva,
u što većem broju izađu iz svojih radionica i ugledaju svetlost dana.
Ko je posetio ovu nesvakidašnju izložbu u
Ljubićskoj 19, mogao je da vidi koliko su Čačani kreativni i da ,
pored opšte apatije, nisu izgubili onaj stari autentični “duh” ka pravim
vrednostima.
Najmlađa među učesnicima-izlagačima, Marija Nikolić, nada se
da će ovakav Retro- Etno događaj zaživeti u načem gradu i koliko god je moguće
pomeriti statičnost građana, kako bi postali “sami svoji mastajstori”, u
beskonačnom čekanju da dobiju posao.
“Praviti, na primer ogrlice, mašnice, ukrase za salvetu, može
onaj ko ima volje i talenta, al i strpljenja. Niko od nas ne može da se obogati
od ovih radova, ali ne moramo ni da sedimo besposleni u kućama iako je većina
učesnika visoko obrazovana”, sa smeškom Marija prenosi svoje iskustvo.
“Ovaj, može se reći, mini projekat je i dokaz da se ljudi sve
više okreću starim zanatima i potvrđuje izreku koja ne zastareva: stvari
napravljene od ruke su najdragocenije stvari”, istakla je Milica i najavila da
se Retro-Etno rukotvorstava, zbog velike zainteresovanosti izlagača i
posetilaca, mogu ponovo videti (na istom mestu) 13. i 14. februara, povodom
Dana zaljubljenih.
Da je pitanje ljudske sreće važno govore mnoge ozbiljne studije i naučna istraživanja
širom sveta.
Jedan od dokaza je Kraljevina Butan koja ima i Ministarstvo sreće.
U danima praznika, često se osećamo srećnim, jer je
većina nas u krugu najbližih ljudi, pa to osećanje topline i radosti želimo nekako
da prenesemo na sve druge. Upravo zbog toga nije ni preporučljivo ostajati sam za
vreme praznika, kažu psiholozi. No, Butan se ozbiljno, na državnom nivou, bavi fenomenom ljudske sreće, što ni jedan sektor a kamoli čitavo ministarstvo neke balkanske države može i da zamisli.
Vlada Kraljevine Butan osnovala je, početkom XX veka,
kategoriju „bruto nacionalne sreće“ kroz koju se ozbiljno bavi merama za
očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode. A stanovnici
pomenute zemlje, na severu Indije i istočnom obodu Himalaja, su najsrećniji stanovnici
u Aziji i osmi u svetu, prema istraživanju britanskog magazina Businessweek-a.
Ovo Ministarstvo sreće brine o sreći i duhovnom blagostanju svojih građana.
Međutim, Butan nije jedini, još jedna zemlja je najavila osnivanje istog.
Na Gallup-ovoj (svetska grupa za istraživanje) rejting listi o sreći
naroda u svetu, Venecuela je na četvrtom mestu, a ideju za osnivanje “Ministarstva
vrhovne socijalne sreće” dao je pokojni predsednik Ugo Čavez u cilju socijalne
zaštite građana.
Bilo da se radi o duhovnoj ili socijalnoj sreći, ovaj fenomen koji je
teško opisati običnim narodnim jezikom, svakako je vrlo bitan ako ne i ključan
posebno u današnje vreme. S tim u vezi vredi
pomenuti i Ričard Bransona, osnivača Britanske kompanije “Virgine group”, koji u
svom tekstu “Šta je najbolje merilo uspeha? Sreća.”primećuje da dobro raspoloženi,
srećni i duhovno stabilni ljudi stvaraju i materijalne koristi, jer su u stanju
da prave ekonomski profit.
Možda bi trebalo prvo da se ozbiljno pozabavimo uzajamnom i pojedinačnom osećanju sreće, da bar iniciramo stvaranje nekih centara koji će se baviti ovom problematikom, motivisati radnike da sa osmehom dolaze na posao, a direktore i poslodavce da stvaraju zdravo radno okruženje, pa tek onda da
razmišljamo o ekonomskom prosperitetu, koji nas (pojedine zemlje Balkana) u svakom slučaju zaobilazi.
