Kortizol je hormon koji stvara nadbubrežna žlezda da bi se organizam mogao nositi sa stresom. Tako da koliko god traje stres, luči se ovaj hormon.

Pisac Robin Šarma (u knjizi „Kaluđer koji je prodao svoj ferari“) kaže da se ljudski mozak bavi sa nekoliko hijada misli u toku dana, od kojih je više od pola misli iz prethodnog dana. Šta to govori?  Pregršt dnevnih obaveza, pa i onih najsitnijih briga, učiniće ne samo da se i sledećeg dana osećate zabrinuto i stresno već će vaše nadbubređne žlezde lučiti sve više kortizola, da ćete na kraju pozvati pomoć doktora specijaliste.

Kako se to ne bi desilo, kao preventivu, možete potražiti rešenje kod više doktora i istraživača.

Kao primer, doktor Ričard Vinštajn, autor knjige „Stres-efekt”, otkriva nekoliko metoda da obuzdate kortizol. Između ostalog, on savetuje da, kada ne možete da utičete na spoljne stresove, možete da se pridržavate plana koji će vas za samo dve nedelje učiniti smirenijim, srećnijim, zdravijim i jačim.

Prema njegovim istraživanjima, trebalo bi: izbaciti pohovane i pržene namirnice, keks i ostale proizvode od skroba, a okrenuti konzumiiranju voća, povrća, mahuna i žitarica. Zatim, jesti što više kalcijumaa, magnezijuma i cinka. I svoje probleme ne zadržavati u sebi već sve reći naglas, po mogućstvu, poverljivom prijatelju.

Međutim, ima i drugih koji su istraživali ovaj "neumorni" hormon, pa otkrili i neke pozitivne strane istog.

Tačnije, kao što uvek postoji neka sreća u nesreći, tako i veći nivo kortizola ima i neka pozitivna dejstva.  Prema nekim istraživanjima  ovaj ludi hormon povećava seksualnu želju. S toga, možda ova vrsta “rekreacije” ima pozitivan učinak i na kortizol.

Neizbežan podatak o važnosti ovog hormona stresa, jeste da se on pominje na mnogim svetskim debatama i prezentacijama. Tako Amy Cuddy, socijalni psiholog (poznata po istraživanjima o stereotipima, diskriminaciji, emocijama, neverbalnom ponašanju, moći, kao i o efektima socijalnih uticaja na nivoe raznih hormona), govori o tome kako je “govor tela” (način na koji gestikuliramo) blisko povezan sa nivoom testosterona i kortizola u mozgu, a koji je dalje povezan sa našim šansama za uspeh.

Ako imate poseban ukus koji je teško zadovoljiti pogotovo ako je u pitanju kutak u kojem spavate i svakodnevno boravite, latite se alata i postanite sam svoj majstor. Jedan od njih je i Esad Ibrahimović (23) iz Živinica, koga smo pitali da nam otkrije tajne u pronalaženju zanimljivih ideja za pravljenje nameštaja i dekoraciju sopstvenog doma.

Ukrasi za cveće, poput limenih leptirića, drvene klupe i stolice, saksije od starih guma za kola, police za knjige, kameni držači za cveće, makete kuća, fontane od kamena, samo su neke od rukotvorina ovog vrednog i maštovitog momka, koji je prepoznatljiv po “paroli”- uradi sam.

“Ovim poslom se bavim od malih nogu. Imao sam sreću što mi je deda, koji je bio odličan majstor u pravljenju alata, sehara, starih kovčega,  preneo tehnike ovog starog zanata, te nisam morao da učim sa interneta”,  priča Ibrahimović, ističući prednosti svetske globalne mreže, nazvavši je “čudom današnjice”.

Za ovaj posao najbolji su prirodni materijali i predmeti koji u sebi imaju što manje hemije. Drvo i kamen su idealni. Iako je pomenuti majstor-umetnik ovaj zanat naučio od svog dede, savetuje početnicima da na internetu mogu naći milion saveta, uputa, slika i objašnjenja kako napraviti neki predmet.

Međutim, mladi, na žalost, nisu zainteresovani za “majstorstvo po kući”, a volja ako ne manjka, ne treba je sputavati. Jer svako se može oprobati u pravljenju ili običnoj obradi starih predmeta od drveta. Podstičući druge, naš sagovornik je objektivan, pa kaže da bez ljubavi prema ovoj “umetnosti” ne vredi počinjati. 

“Za mene je ovo hobi i ne volim da prodajem napravljene predmete, već da poklanjam. Izuzeci su kad mi ljudi naruče, na primer drvenu klupu, to već ne mogu da ne naplatim. Takođe, i material koji nabavljam je skup”, skromno, poštujući svoj talenat i rad, priča Esad i dodaje da nema neku posebnu radionicu, već da radi gde god ima slobodnog prostora, u kući ili dvorištu.

Kad vidite dela ovog mladića, pomislite na neki magični štapić. Prepoznavši naš radoznali pogled, otkriva nam da pravljenje jednog predmeta zavisi i od vrste i od materijala istog, ali da je u suštini jedan dan dovoljan za sve svoje ideje koje želite realizovati kroz ovo rukotvorstvo.

Sve što može da iskoristi od materijla i od starih predmeta pada u Esadove ruke na preradu i dalje ukrašavanje istih. Znači, za konkretno služenje svrsi, ne kupeći prašinu u podrumima i ostavama, što je još jedna od mnogih koristi u bavljenju ovim poslom.

On je u ovom poslu veoma dobar, potvrđuju mnogi, a pored toga što se bavi i pčelarstvom, još i trenira MMA (mešavina više borilačkih veština), odlučio je da se obradom i preradom starih predmeta bavi do kraja života. Sad, šta ćete vi uraditi i kako ćete se dokazati u ovom majstorstvu, vreme će pokazati.

Kao primer, možete ovo rukotvorstvo shvatiti kao čitanje knjiga, koje možda najbolje posluži za relaksaciju, a ujedno i za dobijanje pohvala od ljudi za sve što napravite, a što između ostalog utiče i na samopouzdanje.

autor bloga za Sanmagazin (www.sanmagzin.com)

Čačak, Priština, Novi Sad, Beograd, Banjaluka, Rim, Spoleto, Peruđa, Beč, Njujork,  samo su neki od gradova u kojima je svirao i dobijao inspiraciju za ono što danas radi.

Marko Zoranović, poznat  kao Markoo - violina i di džej,  nema kafane u kojoj nije svirao u gradu na Vrbasu . Ali kad se seti svog početka u rodnom Čačku, najviše zasluga daje majci koja je danima išla u muzičku školu i razgovarajući sa direktorom odvraćala sina da ne napusti istu, tačnije da ga ne izbace, jer nije hteo da vežba, niti ga je muzička škola zanimala. Međutim, stvari su se posle 5-6 godina promenile i Markoo samoinicijativno odlazi u BG i upisuje srednju muzičku na odseku za violinu, koju,  na žalost, nije završio.

Danas, nastupajući sa nekoliko bendova, u nedostatku vremena, ovaj mladi profesionalac, ne može da ispoštuje  sve muzičare koji ga zovu da svira sa njima. Koliko je zauzet, al i svestran umetnik, “govori” i njegov indeks sa Arhitektonskog fakulteta u Banjaluci koga je, takođe, zapostavio.

Markoo je veliki improvizator i često nastupa sam, stvarajući i ukrašavajući ideju koja, ne retko, nastaje i na samom stejdžu. Tako su između ostalih nastale i njegove najnovije pesme “Tell me now” i  “Save me”, koje možete preslušati na “iTunes”, “SoundCloud” ili na “Reverbnation” (http://www. reverbnation.com/markoo kao i ostala Markova izdanja).

Zanimljivo je da je “Tell me now” snimio sa Božanom Radoš (koja redovno nastupa, u gradovima u BiH, sa bendom “Kul bo” iz Kozarske Dubice) i da su stihovi koje ona peva nastali u autobusu na putu između Kozarske Dubice i Banjaluke.

“Neke autorske pesme povremeno sviram i na svojim nastupima, jer me ljudi (koji su iste čuli kod mene u studiju) stalno pitaju kada ću ih promovisati na nekom od Banjalučkih radija ili u klubovima”, govori  Markoo, otvarajući vrata svoga studija u Banjaluci i puštajući nam jednu od pomenutih pesama.

U suštini, muzički pravac ovog nesvakidašnjeg umetnika, je mešavina  (deep) haus, r & b, pop, funky, nu disco, soul – a. Teško je reći, kako neko kao Markoo može da opstane i da se probija u okruženju koje nema puno sluha za performans koji se jedino može čuti na ulicama i klubovima svetskih metropola.

“Možda je glupo porediti, ali na primer Dub Fx radi sličan koncept po gradovima Evrope i sveta”, sa optimističnim i borbenim duhom, objašnjava on.

Inače, Markoo je nastupao u Italiji, Njujorku (u La mama-Brodvej teatru sa osam  instrumenata i dobio, u jednom od najvećih svedshih gradova, pohvale publike), Beču i mnogim “širokim” mestima, pa se možda oproba i u saradnji sa njemu sličnima kao što je Dub Fx i ostali muzički geniji novog vremena.

Markoo-ve nastupe, nova izdanja i sve što vas zanima u vezi sa pomenutim muzičarem, producentom možete pratiti na njegovoj fb stranici: https://www.facebook.com/pages/MARKOO/133979194773

Autor bloga za "Sanmagazin" (http://www.sanmagazin.com/zabava/item/2096-dj-markoo-arhitekta-nesvakidasnje-muzike) 

 

  

Kao i prethodni sagovornici i Jelena nam je svojim iskustvom potvrdila da ručna radinost ima sve izglede za uspeh na tržištu, ali razlog zbog kojeg je ovaj stari zanat zapostavljen jeste nesigurnost i neinventivnost samih rukotvoraca.

 

 

"Cene dečijih trakica se kreću do 5 KM, rajfove naplaćujem po 6, satiće po cijeni od 10-15 maraka, a kutije za nakit rađene dekupaž tehnikom su do 10 KM", skromno Milana otkriva svoj kutak i objektivno ističe, pred kraj razgovora, da se usled nedostatka posla u državi dosta ljudi okrenulo ručnom radu, ali da to i koči prodaju jer ne mogu svi priuštiti sebi komad istog.

Malo privatno preduzetništvo je danas, u vremenu kada retko ko hoće da nas zaposli za platu dostojnu čoveka, sve popularnije. Da li će u budućnosti svaki hobi prerasti u sopstveni biznis ili je to pod moranje i da li se otvaraju vrata davno zaboravljenim zanatima, otkrivamo u tri dela kroz iskustva i radionice pojedinih krativaca.

Prvo smo dobili odgovore od osnivača "mini radionice"- "Tajna mašte".

Jelena Jovičić (30) i Aleksandra Kompar (30) iz Brčkog, pre dve godine počele su da prave nakit iz hobija, koji, kako one potvrđuju, ima mogućnosti da preraste u mini biznis.

“Sve je počelo iz dokolice i iz želje da na kreativan način utrošimo svoje vreme. Sad da li je to hobi ili mini biznis teško je to reći jer je linija između toga jako tanka, s obzirom da prodaja našeg nakita ide uzlaznom putanjom”, objašnjava za Klik Klak Jelena Jovičić.

Iako “Tajne mašte” još uvek nemaju rešeno pitanje radnog prostora, njihova radionica je njihov životni prostor, pa se perlice i glina mogu naći na krajnje neočekivanim mestima kuće, što najteže pada članovima njihovih porodica i od istih zahteva najviše razumevanja.

Do materijala za ručne radove se generalno teško dolazi, jer su radnje repromaterijala kod nas skupe pa se sve svodi na naručivanje sa raznih internet prodavnica, koje su za naše uslove još uvek nepristupačne.

“Međutim, kada završimo sa nabavkom i dobijemo materijal u svoje ruke tad nastaje čarolija i prelazak u jedan drugi svet bez briga, problema i sive svakodnevice. Što duže traje pravljenje jednog komada nakita to je on za nas cenjeniji. Za minđuše od perlica potrebno je bar dva sata a za minđjuše od polimerne gline jedan dan”, sa osmehom, upadajući jedna drugoj u reč, dodaju  Jelena i Aleksandra.

I za kraj našeg razgovora, one preporučuju da ne treba gubiti nadu, već biti istrajan, jer kod nas ručni rad doživljava ekspanziju. I da je za isti potrebno mnogo truda i ljubavi.

“Po našem mišljenju perspektivu i šansu za uspeh imaće oni koji se budu dovoljno trudili, odnosno oni koji budi prema rukotvorinama gajili najveću ljubav, jer je jedino ljubav neiscrpan izvor kreativnosti i ono sto ljudi prepoznaju i cene u svakom ručnom radu”, zatvarajući vrata "Tajne mašte", rekle su Jelena i Aleksandra.

S' obzirom da ovih dana bubamare napadaju Balkan, mnogi mediji ishitreno pišu kako ih se treba otarasiti što jačim sredstvima za uništenje insekata. Pa se postavlja pitanje da li je to toliko alarmantno? Da li su bubamare toliko velike štetočine? I gde je ono verovanje da nam ove tufnaste crvene bubice donose sreću?

“Već nekoliko dana milionski rojevi bubamara opsedaju pojedine gradove u BiH, Hrvatskoj i regionu....”  možete pročitati i čuti u medijima. Predstavljene kao štetni insekti koji se uvlače u kućni nameštaj, odeću, zidove, pukotine.

Ove, ne mnogo moćne, bubice prvi put se pominju u kontekstu straha i bojazni da će nam naneti neku štetu koju eventualno nismo još iskusili drugim “nedaćama”.  Možda ljudski mozak mora konstantno da se plaši nečega i da se stalno preventivno bori protiv istog.

I kao nastavak vesti, naravno negde na pola informacije o bubama haračima da ne kažem “bubamaračima”, stoji  smanjivanje tenzije: “ipak su veterinari i dobro upućeni rekli da će bubamare otići čim zahladni”. Pa, zar se ove vesti plasiraju ne dobro upućenim kategorijama stanovništva najviše sklonijim manipulisanju ili uređivači vesti smatraju da su ova mala stvorenja toliko opasna da prete svojim pojavljivanjem.

Nekada je, da podsetimo "uplašene",  bubamara bila simbol sreće, pa kad slučajno sleti na nekog nesmotreno mu izmami  osmeh pun nade u neko bolje sutra.  Kažu  stariji ljudi, ne teraj je dok ona sama ne odleti. Tako i sada  u 21. veku ne razumem pomamu oko ničega.  Čak se u nekim krajevima smatra  da bubamare štite decu i donose zdravlje bolesnima. Dok ih ratari koriste i za biološku kontrolu  zaista štetnih insekata koji napadaju cveće i povrće, jer su sposobne da u poljima i vrtovima pojedu više od 200 istih. Zato ih smatraju korisnim, jer se hrane biljnim vašima.

I još neke informacije koje možda niste znali: bubamare žive duže od većine drugih buba svoje vrste. Odrasle bubamare obično žive od 3 do 9 meseci. Neke mogu živeti čak 2 ili 3 godine! Spadaju u tvrdokrilce, ali nisu neki letači.

Na svetu je gotovo 5000 različitih vrsta bubamara. U mnogim se državama smatra da bubamare donose sreću. Nisu opasne za ljude i nisu velike.

Na primer, u Srbiji se bubamara smatra srećnom bubom. Deca  i stariji se raduju kada je nađu ili kada im sleti na ruku ili odelo, pa pevaju: “Bubamaro, let, let, u široki svet, donesi mi pismo, videli se nismo, ja i ujka Paja još od prošlog maja”.

I u drugim delovima sveta se bubamara posmatra na sličan način, a zbog svoje lepe boje i šara veoma je čest motiv na igračkama, tkaninama, zavesima i ukrasima, pa i u video igrama.

Dovoljno je njen naziv sa engleskog jezika, “lady bug”, bukvalno prevesti i dobili ste jednu damu među bubama.

A kao zaključak:

Ministarstvo zaštite životne sredine početkom 2011. godine propisalo je visoke novčane kazne za ubistvo zaštićenih vrsta životinja i insekata, među kojima je i bubumara. Iako ubistvo ovih insekata u sopstvenom stanu nije kažnjivo, za ubistvo jedne bubamare predviđena je kazna od 15.000 dinara.