Mesec je visoko. Izašao sam iz Dubrovnika, ima tri sata. Prešao preko ogromnoga mosta. Gladan sam. Most je impresivan, ali posle sati hodanja, dve stotine auta koji mi nisu stali, osećam samo gorčinu, jer na njemu ne mogu stopirati. Danas sam pročitao Bukovskog, Bludnog sina. Sviđa mi se Bukovski. Sad razmišljam samo o tome, kad bi se pojavila neka pumpa, sa marketom, osećao bih se malo manje jadno. Ustvari ja pojma nemam zašto se zapravo osećam jadno, možda jadno i nije ta riječ koja mi treba. Ja sam u stvari razočaran, da, to je ta reč. U Hrvatskoj niko ne staje, ali baš niko i uopšte nisu gostoljubivi. Zaboravio sam da uopšte hodam, zaboravio bol u ramenima od teške torbe. Ah, Bukovski. U zadnjih mesec dana sam obuzet njime, nema Bog zna šta da se pročita od njega, nije genije kao Dostojevski, ali me obuzima. Možda me, kao i njega, užasava rad od osam sati, jednoličan. Žene često. Ljudi. Prija mi samom na ovom putovanju. Auta prolaze, zaboravio sam čak i da ih stopam. Čekam pumpu, ali vidim samo stene desno, liticu i more levo, asfalt napred i iza mene. Možda je i to dobro, ali meni treba pumpa ili mislim da mi treba. Neki dan, kad sam krenuo iz Herceg Novog, na putu nađem čajnu kobasicu, umotanu u beli papir sa cenom od 8.53 eura. Još je imam pola. Imam i čakiju. Bratovu, tupu, sa malom lampicom na alki. Treba mi pumpa, hleb. Moram ići, noć je već duboka, imam pola metra mesta između stena i puta, a rasvete – nema. Ne mogu više pisati. Napokon sam seo. Kada sam zadnji put pisao bilo je pola 9, sada je pola 12. Ne osećam noge, ali pijem pivo, sit sam, i dobro se osećam. Bilo bi sjajno da ja mogu bez nekog malera. Zub mi je pukao. Selo je predivno. Žao mi je što ne mogu ovde ostati zauvek.
Makarska. Otišao sam iz sela. Vraćam se na njega u mislima. Maleno selo, nekih 150 kuća. Sagrađene od belog kamena, načičkane oko male luke. Jedan supermarket, jedan kiosk, jedna pekara, dva restorana i maleni kafić sa šifrom za Wi-Fi „ja pop“. U luci sve jedrenjaci. Veliki jedrenjaci, mali jedrenjaci. Predivni su. Puno ima i drveća, ne znam koje je. Ali je maslinasto zeleno. Zavoleo sam selo. Spavao sam u nekom šumarku, uz obalu. Pored je bila katedrala, probudila me zvona, i predivan miris tog drveća. Sjajan način za buđenje. I tu sam čekao tri sata. Na kraju me povezao neki Splićanin. Dobar momak, proputovao pola sveta, zabavan. Puštao „Led Cepelin“. Kaže da će da dođe u Banjaluku, bio je nekada i svidela mu se. Počastio me je sokom i smokijem. U jednom trenutku, obojica smo skrenuli pogled sa ceste, gledali u neku prelepu curu koja je uz put čekala autobus. Bila je stvarno lepa, ali zbog nje zamalo da bude sudar. Žene ponekad imaju tu moć. Sad razmišljam kako ću kući. Iz Makarske me je trebao povesti neki čovjek, kojeg sam upoznao na stranici „tražim – nudim prevoz“. Ali, njegov telefon je isključen satima, a ja zaglavljen u Makarskoj. Odlučio sam. Idem autostopom i dalje. Putovanje je fino. Imam još nešto para, ima dobrih ljudi na svakom koraku, sit sam, napojen.
Bugojno. Autobuska stanica. Dva psa i ja. Autobus mi je u pola 12, noć je, niko ne staje u ovo doba. Srećan sam što se vraćam kući. Vidio sam svašta, stekao veliko iskustvo, upoznao ljude, upoznao sebe. Dok sam putovao, razmišljao sam o putu, sada, pred kraj puta više razmišljam o onome što mi se desilo na tom putu. Sada, dok ovde sjedim na stanici, najviše razmišljam o porodici koja me je povezla do Bugojna. To me tera da razmišljam i o ostalima koji su učinili nešto za mene na ovom putovanju. Bilo je tu mnogo ljudi, teško ih se i setiti svih iako je prošlo svega dva ili tri dana. Ali mnoge moram pomenuti i ovde. Jedan Nemac sa ženom, na putu iz Makarske. Ne razume ni reč engleskog, a ja nemačkog. Uspeo je uhvatiti ime sela, odvezao me do njega, a kada sam izašao, okrenuo je auto i vratio se. Odvezao me dalje nego što je on planirao da ide. Jedna porodica iz Dalmatinskog Zagorja mi je objasnila sve o rimo-katoličkim crkvama i svetištima na okolnom području. Poljoprivrednici, a znaju čak i godine gradnje crkve ili dešavanja čuda itd. Stojim u Aržanu, par kilometara od granice Bosne i Hercegovine. Palac u vazduhu, a na kartonu natpis, velikim, podebljanim slovima, „BiH“. Jedna cura. Lepa. Sedi u autu na parkingu obližnjeg supermarketa i gleda u mene. Izlaze joj roditelji, sedaju i ona kreće. Ona vozi, i vidim kako pita roditelje da li da stane. Stala je. Ušao sam u „tojotu“, čovjek na prednjem sedištu i žena mu na zadnjem, imaju po 50 godina. Devojka koju godinu starija od mene. Malo pričaju. On je rekao da je doktor, one ništa. Kažu samo, voziće me do Bugojna. Hrvati su. Stajemo u Tomislavgrad, trebaju oni u supermarket. Čovek me odvodi u restoran i naručuje mi večeru, kaže da ću ih dugo čekati, pa da ne dangubim. Kada smo stigli u Bugojno, ostavili su me na autobuskoj stanici, da idem autobusom kući, već je ponoć i niko više ne staje autostoperima. Pružaju mi ruku, opraštaju se tiho. A u jednoj od tih ruka, 20 KM. Zašto, pitam tu ruku? Već ste mi platili večeru. Nek ti se nađe, daleko je Banja Luka. Šta ću. Zahvalio sam se i izašao iz tojote. Dobri ljudi i lepa cura odoše kući u svojoj tojoti. Mašem im. Malo pričaju, malo i pokazuju osećanja. Ne odmahuju.
Piše: Boris Mirolović
